Šah-mat?

     Svaki put kada bi odlazila,  naslonjen na dovratak, pogledom bi čepao senku njenih stopala niz hodnik. Gledao bi lagane vlasi njene svilene kose, uredno ošišane na paž. Katkad bi sigurno i zavodljivo kroz smešak pozvao njeno ime. Na šta bi se ona na potpeticama okrenula, pogleda hladnog i dalekog, i u mestu zastala. Osmehom koji ponos tera i inatnim sporim korakom ona bi se, sve do tad, vratila nazad njemu. 

Umor potpisao je da se odjednom moraš nasloniti jer stajati postaje preteško.
Nužnost obaslaja je hodnik neonskom vriskom, zaboravivši prevrtljivo septembarsko sunce.
Vreme načinilo je plavi paž sedim.
Strah pozvao je umesto čežnje. Osvrnula se dosada umesto ustreptalog srca.
Korak nastavio je kuda je i krenuo, težak i spor. Brže nije mogao sve da je imao kuda.

Mlad postaneš star, studentski hodnik postane bolnički, u dovratku ostaneš sam.


     Svaki put kada bi dolazila, ušuškan u postelju, sklanjao bi novine sa kreveta kako bi joj kraj sebe napravio mesta. Cim bi sela, odlagao je časovnik na sto kako bi odigrali partiju šaha. Katkad bi držeći se za kralja u mestu zastala. Na sta bi joj on sigurno, kroz osmeh, prošaptao potez. Teškim disanjem koje mu san na oči nateruje pozdravljao bi je. Slabim stiskom dečje ručice, otpozdravljala bi. 

Grč zadržao je stisak ali ga neverica natera da pusti.
Sećanje načinilo je od saveta lekciju.
Smrt oborila je kralja.
Život stavio je belog pijuna u njenu ruku.
Sekundara je gonjena u istom smeru. Mladost nije mogla zaustaviti vreme.

Mali postaneš čovek, uzdah postane potez, od partije ostane život sam.

Istim hodnikom....
                        Jedno staro srce odlazi, koje će poraženo plakati zauvek zato sto zbogom izustilo nije.

                        Jedno mlado srce dolazi, koje će zaigrati odlučno  zato sto uspomenu zaboravilo nije.