Utorak, 20:00h, 15.6.'93.
-Ko si? Muško, S.S.
-Gde se nalaziš? Pasterova, Beograd.
-Koliko je sati? Bliži se osam.
-Šta vidiš? Tebe, T.S.
-Ko je sa tobom? Vas dve.
-Šta se dešava? Naš razgovor.
-Kada ovo prestaje? Ne razumem pitanje.
Utorak, 21:00h, 15.6.'93.
-Ko si? Pozajmljeni sistem. Sistem delova, koji rade ono što im je rečeno. Koji postupaju tako, samo do momenta kada isključivo to očekujem i ne dovodim funkcionalnost njihovog rada u pitanje.
-Gde se nalaziš? Daleko od sanjive postelje koja miriše na dom.
-Koliko je sati? Mnogo, mislim da je proslo deset.
-Šta vidiš? Vidim tebe, zarobljenu u oporoj magli mog neznanja. Čujem tvoje grudi kako se kroz nju
nadimaju. Osećam let noćnih leptira. Čujem tvoje lokne kako im mrse krila.
-Šta se dešava? Ne razumem pitanje.
-Ko je sa tobom? Prijatelj kome verujem. i Ona. Prijatelj kom ceš ti verovati.
-Kada ovo prestaje? Tek je počelo.
Utorak, 22:00h, 15.6.'93.
-Ko si? Ja sam spoznaja slobode i nezavisnosti. Ja sam suština jednostavnosti. Apsolutno nevažna u svojoj nezadrživoj kreativnosti. Ja sam ubijen činjeničnom nemogućnošću funcionisanja, ukoliko ne kupim delove, svojim postojanjem. Ja, kažem, zovite me Ego.
-Gde se nalaziš? Prilazim sećanjima koji pod miškom krše prošlost u struku.
-Koliko je sati? Ne razumem pitanje.
-Šta vidiš? Gledam u svoj ego, koji neumoljivo nestaje tu, sada, pred mojim očima. Uživam u spoznaji njegove nedoslednosti kroz dimenzije realnosti koje poznajem kao neuništive.
-Ko je sa tobom? Rigidno odbijam da me napusti.
-Šta se dešava? Paradox.
-Kada ovo prestaje? Kad god poželim.
Utorak, 23:00h, 15.6.'93.
-Ko si? Prošlost koja postojanju daje smisao.
-Gde se nalaziš? Ne razumem pitanje.
-Koliko je sati? Trebalo bi da je krenulo ispočetka. Ne znam zašto nije.
-Šta vidiš? Pokušaj da svedenost univerzalnosti dočaram neponovljivom posebnošću.
-Ko je sa tobom? Nedvosmisleni paradox.
-Šta se dešava? Puštam paradox koji nikad nije postojao.
-Kada ovo prestaje? Sada.
Subota, 19:00h, 3.7.'93.
-Ko ste? Žensko, T.S.
-Gde se nalazite? Pasterova, Beograd.
-Koliko je sati? Premalo.
-Šta vidite? Ne razumem pitanje.
-Ko je sa Vama? Još uvek niko. Udovica sam.
-Šta Vam se dešava? Postajem majka.
-Kada ovo prestaje? Kada Ona odluči.
Subota, 20:00, 3.7.'93.
-Ko si? Ona. Postaću, A.S.
-Gde se nalaziš? Na raskršću puteva koji ne razumeju svoje destinacije.
-Koliko je sati? Minut manje do trenutka u kom ovo pitanje neću razumeti.
-Šta vidiš? Osećam parove mekih krila, međusobno neuporedivih, koji nemo leže preda mnom. Šare na svakom pojedinačno, bezkompromisno odgovaraju onima koje se oslikavaju na parnjaku. Volela bih da ih čujem kako lete. Kažu da im nešto nedostaje, ne vidim šta.
-Ko je sa tobom? Saputničke oči koje čekaju da mi kredom put iscrtaju. Saputničke uzdahe koju su oči izgubili ali će putem šaptati.
-Šta se dešava? Razgovorom zadužujem delove. Paradox mora krenuti ispočetka.
-Kada ovo počinje? Čim se usudiš pomisliti da je prestalo.
-Ko si? Muško, S.S.
-Gde se nalaziš? Pasterova, Beograd.
-Koliko je sati? Bliži se osam.
-Šta vidiš? Tebe, T.S.
-Ko je sa tobom? Vas dve.
-Šta se dešava? Naš razgovor.
-Kada ovo prestaje? Ne razumem pitanje.
Utorak, 21:00h, 15.6.'93.
-Ko si? Pozajmljeni sistem. Sistem delova, koji rade ono što im je rečeno. Koji postupaju tako, samo do momenta kada isključivo to očekujem i ne dovodim funkcionalnost njihovog rada u pitanje.
-Gde se nalaziš? Daleko od sanjive postelje koja miriše na dom.
-Koliko je sati? Mnogo, mislim da je proslo deset.
-Šta vidiš? Vidim tebe, zarobljenu u oporoj magli mog neznanja. Čujem tvoje grudi kako se kroz nju
nadimaju. Osećam let noćnih leptira. Čujem tvoje lokne kako im mrse krila.
-Šta se dešava? Ne razumem pitanje.
-Ko je sa tobom? Prijatelj kome verujem. i Ona. Prijatelj kom ceš ti verovati.
-Kada ovo prestaje? Tek je počelo.
Utorak, 22:00h, 15.6.'93.
-Ko si? Ja sam spoznaja slobode i nezavisnosti. Ja sam suština jednostavnosti. Apsolutno nevažna u svojoj nezadrživoj kreativnosti. Ja sam ubijen činjeničnom nemogućnošću funcionisanja, ukoliko ne kupim delove, svojim postojanjem. Ja, kažem, zovite me Ego.
-Gde se nalaziš? Prilazim sećanjima koji pod miškom krše prošlost u struku.
-Koliko je sati? Ne razumem pitanje.
-Šta vidiš? Gledam u svoj ego, koji neumoljivo nestaje tu, sada, pred mojim očima. Uživam u spoznaji njegove nedoslednosti kroz dimenzije realnosti koje poznajem kao neuništive.
-Ko je sa tobom? Rigidno odbijam da me napusti.
-Šta se dešava? Paradox.
-Kada ovo prestaje? Kad god poželim.
Utorak, 23:00h, 15.6.'93.
-Ko si? Prošlost koja postojanju daje smisao.
-Gde se nalaziš? Ne razumem pitanje.
-Koliko je sati? Trebalo bi da je krenulo ispočetka. Ne znam zašto nije.
-Šta vidiš? Pokušaj da svedenost univerzalnosti dočaram neponovljivom posebnošću.
-Ko je sa tobom? Nedvosmisleni paradox.
-Šta se dešava? Puštam paradox koji nikad nije postojao.
-Kada ovo prestaje? Sada.
Subota, 19:00h, 3.7.'93.
-Ko ste? Žensko, T.S.
-Gde se nalazite? Pasterova, Beograd.
-Koliko je sati? Premalo.
-Šta vidite? Ne razumem pitanje.
-Ko je sa Vama? Još uvek niko. Udovica sam.
-Šta Vam se dešava? Postajem majka.
-Kada ovo prestaje? Kada Ona odluči.
Subota, 20:00, 3.7.'93.
-Ko si? Ona. Postaću, A.S.
-Gde se nalaziš? Na raskršću puteva koji ne razumeju svoje destinacije.
-Koliko je sati? Minut manje do trenutka u kom ovo pitanje neću razumeti.
-Šta vidiš? Osećam parove mekih krila, međusobno neuporedivih, koji nemo leže preda mnom. Šare na svakom pojedinačno, bezkompromisno odgovaraju onima koje se oslikavaju na parnjaku. Volela bih da ih čujem kako lete. Kažu da im nešto nedostaje, ne vidim šta.
-Ko je sa tobom? Saputničke oči koje čekaju da mi kredom put iscrtaju. Saputničke uzdahe koju su oči izgubili ali će putem šaptati.
-Šta se dešava? Razgovorom zadužujem delove. Paradox mora krenuti ispočetka.
-Kada ovo počinje? Čim se usudiš pomisliti da je prestalo.
