Pročitaj je

Te noći sve je mirisalo na lavandu. Ranije toga dana, njena majka je u toku velikog spremanja pocepala tuce kesica sa  lavandom. Svake godine bi to radila iznova.One tvrde, jeftine, od grubog kariranog materijala, kesice lavande. Ona je mrzela miris lavande. Za nju je taj smrad bio kao najgori nasilnik među decom. Bio je intenzivan, gust, nagrizao joj sinuse i bio je kiseo. Sedela je, mokra, u donjem vešu na hladnoj kuhinjskoj stolici za stolom koji je i dalje bio lepljiv od soka nektarine koju je malo pre pojela. Volela je nektarine. Nektarine i bele trešnje. Njena majka je to dobro znala te ih je kupavala čim bi se pojavile, isto kao što bi uporno kupovala kesice sa lavandom, od grbave babe sa trotoara ispred pijace, iako je znala koliko ih je Ona mrzela. U kuhinji je ostao širom otvoren prozor. Odrvatni smrad lavande ugušio je donekle vonj bulevara. Vonj kojim su samo veliki bulevari posle dobre letnje kiše odisali. Sedela je pod golom sijalicom, sa knjigom pred sobom i češala se. Razčešavala je sitne ujede po nogama. Upornim grebanjem kao da je htela da kazni malu gamad. Setila se kako ju je kao malu majka grdila za to češanje i govorila joj kako će to sve biti jako ružne fleke kad odraste. Slušala ju je i izvijala glavu kako bi je bolje videla ali nije prestala da se češe. Nije prestala onda, nije prestala ni sada. Bar sve dok joj pod noktima ne bi ostala mala grumuljica kože natopljena limfom a sitna kap krvi ne bi polizala jagodicu prsta.
Knjiga nije bila njena. Bila je pozajmljena i valjda je zato imala neodoljivu želju da čeprka po njenim stranicama. Verovala je da naše omiljene knjige govore o nama više nego što bismo želeli da priznamo. Svako poglavlje odgovara na toliko puno pitanja, izoštrava sliku čijeg postojanja nismo ni bili svesni, daje nam ključeve od sveta u koji nas niko nužno nije zvao. Opet, svakom rečju koja nam nesvesno zaigra na usnama padamo sve duplje u rupu zagonetki koje sami nećemo moći da odgonetnemo. Tip koga jedva poznaje pozajmio joj je knjigu na njen zahtev. Pitala se da li ju je podsvesno zbog toga i zatražila? Da li je nekog kao što je on, hladan i distanciran toliko da joj u njegovom društvu postane neprijatno, uopšte moguće upoznati? Često se gubila u redovima njegove tišine, marginama u koje je gurao ljude bez da im to na bilo koji način pokaže. Jako dugo nije osetila da je neko posmatra toliko sa visine i sa toliko malo poštovanja a da ona ne vidi čega je to posledica. Smetala joj je cela stvar, i iako je tražila nešto prljavo i nisko u njemu ništa nije izbijalo napolje. Činjenica da nije znala i da je bila svesna da vrlo verovatno greši i u pogledu onoga što je mislila da zna nije joj dala da jednostavno odšeta. Jer Ona nije neko ko će prestati da čita samo zato sto se... uplašio.
Čitanje je za nju oduvek bio orgazmičan beg. Od svega, pa i nje same. Taj beg doživljavala je kao jednu od najintimnijih i najličnijih tajni od mnogih koje je čuvala. Sama radnja joj nije oduzimala dah niti ju je interesovala previše. Nju su uvlacili likovi. Pleli bi mrežu oko njenog uma, vezivali je onako kako je mrzela da bude vezana i oslobadjali je onako kako ništa drugo nije moglo. Upoznavala je sebe kroz njih iznova i iznova. Nikada iskreno nije razgovarala o knjigama. Jer, sve što bi rekla bio bi čist odraz onoga što ona jeste kada je najjednostavnija, najiskrenija, bez maski, kad čita. A to joj se nije previše dopadalo.
Razčešala je. Dovoljno je. Prestala je da se boji, nije joj više bilo neprijatno, bacila je jednu od svojih tajni na tacnu. Razmazala je malo krvi po butini, oblizala usne i privukla knjigu. Otvorila je i počela da čita. Ispočetka.

Niža klasa?!

Rodila sam se, recimo, u doba socijalizma. Moji roditelji su ona, sada tragično propala, generacija mladih ljudi koji su organizovali proteste, držali studentske govore, čitali filozofske romane pored logorske vatre.
Učili su me da je svaki život podjednako vredan. Govorili su mi da je svačija uloga u društvu jednako važna. Naučena sam da cenim svaku spremačicu, kuvaricu, pekara, ratara, vatrogasca, pandura, baba seru jebenu jer ja živim u urbanoj gradskoj sredini, kakva je sada, na njihovoj grbači.
Danas je, recimo, doba političke korektnosti, slobode izbora, slobode govora, jednakosti prava...
Danas mi je takođe saopšteno sledeće: "Srednje stručne škole su generalno za nižu klasu. Intelektualno i finansijski, nižu klasu."- Beograđanin. 18 godina. Mamino i tatino čedo, odraslo u Starom gradu, na Dedinju ili negde tome slično. Novčanicama od 10 briše dupe.

U jednoj, recimo, demokratskoj državi u 21. veku... Niža. Klasa. Niža? Klasa??

Mi, niža klasa, smo ponosni što smo morali da se borimo za sve što sada imamo, a da pritom pod borbom ne podrazumevamo vrištanje u majčinu suknju. Volimo što nećemo morati da jedemo govna ako opet budu padale bombe. Mi i dalje čuvamo igračke za koje smo štedeli od Uskrsa do Božića. Nama je najslađa kifla koju podelimo na velikom odmoru.

"Ti si za mene samo tehničar"
"U tome je ključna razlika između nas, ja sam za sebe Gea, po zanimanju trenutno tehničar. "

Za mene su arogantnost, prepotentnost, kurtoaznost i snishodljivost odlike jedne nezrele ličnosti. Ličnosti koja bi kao i jedna prosečno dobro hranjena čivava crkla posle noći provedene na ulici. Verovatno zato što od kašike ništa teže u životu nisu digle. Odlike onih koji ne razmišljaju o životu, jer jednostavno ne moraju. Ne bih ja to nazvala niskim,  nije u mom stilu.

Nešto kasnije, kada mi se pritisak spustio sa 300, na železnickoj stanici, podigla sam noge na klupu da bi devojka mogla da pomete lišće ispod mene. Rekla sam: "Izvini, što smetam."
Na klupi pored mene tri bosonoga dečaka, delila su jedan ledeni sladoled.

Nema suza, na asfaltu koji gori.

Mojim prijateljima,
kao i obično uz izvninjenje malobrojnima.

What are we looking for?

Večeras mi je matura. Ustala sam ranije da odem do svoje, sad već bivše škole, da vratim knjige u biblioteku. Zato što sam neodgovorna.

Kažu da mi je svet na dlanu. Da moj život tek počinje.
U povratku sam sela na buđavi zid na atomskom skloništu iza zgrade. Da razmislim o tome što mi je rečeno. Da razmislim o tome koliko uopšte želim bilo šta da planiram. Koliko imam kontrolu nad... bilo čim. Znam da je čovek ništavni crv. Jedna emocija, jedna misao, jedna ideja, ukoliko se usadi dovoljno duboko, može da nagrize u potpunosti naš na papiru, savršeni život.

Prilazi mi stara komšinica koja živi u stanu ispod mog. Znam je iz vremena kada je ona bila uspešna žena u najboljim godinama, a ja sam jedva mogla da na prstima dohvatim kvaku.
-Dobar dan, kako ste?
-Molim?
-Jel ste dobro?
-Evo dete, vučem se.
-Hajte, samo polako. Vruće je.
-Uh, jeste. A šta ću, tražim dedu.

Razmišljam sada, kako da joj kažem da je njen deda mrtav. Već godinama.

Noć je svačija: Deo drugi

ON: Nedelja veče. Režemo tri filma na DVD i puštamo ih. Prvi na redu za gledanje je francuski film ,,Romance''. Glavni lik, Mari, bleda, mršava francuskinja, setnih crnih očiju, obučena u usku belu haljinu. Naša junakinja ima verenika, bogatog, zgodnog verenika koji se bavi modelingom, a on ima problem. Ne može da ima seks sa svojom verenicom i kako kaže, to je sasvim normalno, s obzirom da je uspeo da ima seks sa njom tri meseca, što za njega predstavlja rekord. Ne zna koliko će ta pauza i nedostatak seksa da traje, ali zna da će potrajati. Ona je ljuta. Varala bi ga, ali smatra da to nije u redu, jer ona može njega da prevari, a on nju ne. Kako vreme teče, bleda francuskinja pokušava da natera svog verenika da spava sa njom, ali on kategorički odbija. U tom trenutku pomišljam da čovek ima neki kompleks, a mislim da i ona dolazi do istog zaključka, pošto nakon što on zaspe, ona odlazi u bar i upoznaje čoveka kojem je poginula žena i koji nije imao seks 4 meseca. To joj sasvim otvoreno kaže i ja i moja drugarica koja sedi pored mene se samo zgledamo. Uvek su mi čudni bili ti francuzi. Priča teče dalje, njih dvoje odlaze u kola, a onda mu govori da to veče neće ništa dobiti, već da joj da broj, pa će se čuti. Nakon toga se ona upušta u mnogo različitih avantura. Prvo sa udovcem, koji prilikom seksa u njegovom stanju govori da mu je žena umrla pre 6 meseci. Pitam se da li je to samo obična filmska greška ili je to namerno rečeno da bi se zapitali da li mu je žena zaista mrtva ili da li je uopšte i imao. Nakon avanture sa udovcem, Mari se upušta u svoje prvo sado-mazo iskustvo sa direktorom škole u kojoj radi. On tvrdi da je spavao sa 10 000 žena i pušta joj snimak radio emisije posvećene njegovom uspehu, a ona ga samo nemo posmatra. Na licu joj se vidi da sigurno nije došla kod njega kako bi slušala radio emisiju. Ipak, iz njegovih reči jasno se može videti da i on ima određene komplekse koji mu smetaju u socijalizaciji. On tvrdi da je spavao sa 10 000 žena, ali u isto vreme govori da je izuzetno ružan. Opet se pitam, ako ima već tako nisko mišljenje o sebi da li je zaista spavao sa toliko žena ili je jednostavno napisao neka nasumična imena u svoje beležnice. Kroz ceo film protežu se motivi kompleksa, niskog samopouzdanja, sekusalne nemoći,... Na momente film izgleda frojdovski, na momente sartrovski, što se posebno vidi u junakinjinim unutrašnjim monolozima. Mari u tim monolozima sumnja u sebe, njeno samopouzdanje više ne postoji, kao što ne postoji ni požuda u očima njenog verenika. Ona se pita da li time što je njena sloboda ograničena i što su joj misli prazne, ona ograničava i slobodu svog verenika. Možda bi trebala samo da ga pusti, da ga ostavi neko vreme, ali zbog ljubavi koju oseća prema njemu, to ne može. Igra misli, igra puna bezobzirnosti i nevoljenja, igra koja svakim minutom filma postaje sve ozbiljnija dovešće konačno i do neočekivanih posledica. Sve u svemu, film koji na momente želite da ugasite, na momente ne želite da se odvojite od njega. Film koji je pokušao da bude umetnički X rated film. Nekoliko scena želećete da preskočite, neke su pak dobre za gledanje. Unutrašnji monolozi su dobri, ponekad malo plitki, ali teraju na razmišljanje. Sve u svemu film za pogledati nedeljom veče. Moja ocena 5.5/10.     

ONA: Noć je mirisala na sex. Prsti su mirisali na jednostavno, na dim. So me žuljala pod noktima dok sam sipala treću čašu vina. Usne, mirisale nu na nabreklo i modro. Dah je odisao tupim mirisom slatke gorčine.

Šta se desi kada šaka frustracije i kompleksa zakuca na vrata sexualnosti. Kada podvezicu diskrecije otkačimo od morala i ono telo, što je bilo naše, bacimo nagonu da ga rastrgne i servira po porciju...

...požudi. Hodala je poprilično nezrapno, no njen dugi korak bio je siguran i stabilan, izgledala je skoro kao da zna gde je i zašto pošla. Obučena u belo, drap i sivo delovala je naivno, čisto, obično. Bez šminke, večito sa gustim pramenom preko pola lica. Duboko nezadovoljna, ubedjena u svoju tragediju, plakala je često. Više su suze same tekle i jele joj obraze nego što je ona plakala. Opružila bi svoje beživotno telo po čistoj postelji i gledajući u jednu tacku, prevodila bi misli iz svog uma njima, strancima, koji su se igrali njenim mesom.
Mrzela je njega zato što je ne voli. Verovala je da je njegova nezainteresovanost za nju, kao ženu, odraz dubokog prezira. Prezir koji je umislila grickao je njenu realnost za doručak. Mrzela je njih zato što je koriste i zato što nemaju pojma o čemu ona govori. Prezirala je sebe zato što je svoje emocije dala čoveku koji joj sa gadjenjem prilazi, dok je svoje telo prodala strvinama pored kojih nista drugo nije mogla nego da se u kamen pretvori. Ludilo, histerija, unutrašnji razdor... sve je to njene male grudi, uzak struk i široke kukove činilo neodoljivima. "Romance"(1999)

...fetišima. Hladan metal seče ljigavi žele. Jagode. Šampanjac. Ljuta paprika. Mleko. Med.
Valjda i sam život slično teče. Želela je da on preuzme kontrolu, jer ju je ona izgubila. Želela je da zadrži kontrolu nad načinom kojim je on izabrao da joj istu oduzme. Ne može tako. Ako želis da te povez potpuno zaslepi moraš mu dozvoliti da ga veže čvrsto. Ako želiš da brine o tebi, onda on zna šta je za tebe najbolje. Poželiš li ga budeš njegova jeftina striptizeta, moraćes da pred njim puziš, za pare.
Igraj. Igraj prljavo! "Nine 1/2 Weeks" (1986)

...mašti!