Te noći sve je mirisalo na lavandu. Ranije toga dana, njena majka je u toku velikog spremanja pocepala tuce kesica sa lavandom. Svake godine bi to radila iznova.One tvrde, jeftine, od grubog kariranog materijala, kesice lavande. Ona je mrzela miris lavande. Za nju je taj smrad bio kao najgori nasilnik među decom. Bio je intenzivan, gust, nagrizao joj sinuse i bio je kiseo. Sedela je, mokra, u donjem vešu na hladnoj kuhinjskoj stolici za stolom koji je i dalje bio lepljiv od soka nektarine koju je malo pre pojela. Volela je nektarine. Nektarine i bele trešnje. Njena majka je to dobro znala te ih je kupavala čim bi se pojavile, isto kao što bi uporno kupovala kesice sa lavandom, od grbave babe sa trotoara ispred pijace, iako je znala koliko ih je Ona mrzela. U kuhinji je ostao širom otvoren prozor. Odrvatni smrad lavande ugušio je donekle vonj bulevara. Vonj kojim su samo veliki bulevari posle dobre letnje kiše odisali. Sedela je pod golom sijalicom, sa knjigom pred sobom i češala se. Razčešavala je sitne ujede po nogama. Upornim grebanjem kao da je htela da kazni malu gamad. Setila se kako ju je kao malu majka grdila za to češanje i govorila joj kako će to sve biti jako ružne fleke kad odraste. Slušala ju je i izvijala glavu kako bi je bolje videla ali nije prestala da se češe. Nije prestala onda, nije prestala ni sada. Bar sve dok joj pod noktima ne bi ostala mala grumuljica kože natopljena limfom a sitna kap krvi ne bi polizala jagodicu prsta.
Knjiga nije bila njena. Bila je pozajmljena i valjda je zato imala neodoljivu želju da čeprka po njenim stranicama. Verovala je da naše omiljene knjige govore o nama više nego što bismo želeli da priznamo. Svako poglavlje odgovara na toliko puno pitanja, izoštrava sliku čijeg postojanja nismo ni bili svesni, daje nam ključeve od sveta u koji nas niko nužno nije zvao. Opet, svakom rečju koja nam nesvesno zaigra na usnama padamo sve duplje u rupu zagonetki koje sami nećemo moći da odgonetnemo. Tip koga jedva poznaje pozajmio joj je knjigu na njen zahtev. Pitala se da li ju je podsvesno zbog toga i zatražila? Da li je nekog kao što je on, hladan i distanciran toliko da joj u njegovom društvu postane neprijatno, uopšte moguće upoznati? Često se gubila u redovima njegove tišine, marginama u koje je gurao ljude bez da im to na bilo koji način pokaže. Jako dugo nije osetila da je neko posmatra toliko sa visine i sa toliko malo poštovanja a da ona ne vidi čega je to posledica. Smetala joj je cela stvar, i iako je tražila nešto prljavo i nisko u njemu ništa nije izbijalo napolje. Činjenica da nije znala i da je bila svesna da vrlo verovatno greši i u pogledu onoga što je mislila da zna nije joj dala da jednostavno odšeta. Jer Ona nije neko ko će prestati da čita samo zato sto se... uplašio.
Čitanje je za nju oduvek bio orgazmičan beg. Od svega, pa i nje same. Taj beg doživljavala je kao jednu od najintimnijih i najličnijih tajni od mnogih koje je čuvala. Sama radnja joj nije oduzimala dah niti ju je interesovala previše. Nju su uvlacili likovi. Pleli bi mrežu oko njenog uma, vezivali je onako kako je mrzela da bude vezana i oslobadjali je onako kako ništa drugo nije moglo. Upoznavala je sebe kroz njih iznova i iznova. Nikada iskreno nije razgovarala o knjigama. Jer, sve što bi rekla bio bi čist odraz onoga što ona jeste kada je najjednostavnija, najiskrenija, bez maski, kad čita. A to joj se nije previše dopadalo.
Razčešala je. Dovoljno je. Prestala je da se boji, nije joj više bilo neprijatno, bacila je jednu od svojih tajni na tacnu. Razmazala je malo krvi po butini, oblizala usne i privukla knjigu. Otvorila je i počela da čita. Ispočetka.
Knjiga nije bila njena. Bila je pozajmljena i valjda je zato imala neodoljivu želju da čeprka po njenim stranicama. Verovala je da naše omiljene knjige govore o nama više nego što bismo želeli da priznamo. Svako poglavlje odgovara na toliko puno pitanja, izoštrava sliku čijeg postojanja nismo ni bili svesni, daje nam ključeve od sveta u koji nas niko nužno nije zvao. Opet, svakom rečju koja nam nesvesno zaigra na usnama padamo sve duplje u rupu zagonetki koje sami nećemo moći da odgonetnemo. Tip koga jedva poznaje pozajmio joj je knjigu na njen zahtev. Pitala se da li ju je podsvesno zbog toga i zatražila? Da li je nekog kao što je on, hladan i distanciran toliko da joj u njegovom društvu postane neprijatno, uopšte moguće upoznati? Često se gubila u redovima njegove tišine, marginama u koje je gurao ljude bez da im to na bilo koji način pokaže. Jako dugo nije osetila da je neko posmatra toliko sa visine i sa toliko malo poštovanja a da ona ne vidi čega je to posledica. Smetala joj je cela stvar, i iako je tražila nešto prljavo i nisko u njemu ništa nije izbijalo napolje. Činjenica da nije znala i da je bila svesna da vrlo verovatno greši i u pogledu onoga što je mislila da zna nije joj dala da jednostavno odšeta. Jer Ona nije neko ko će prestati da čita samo zato sto se... uplašio.
Čitanje je za nju oduvek bio orgazmičan beg. Od svega, pa i nje same. Taj beg doživljavala je kao jednu od najintimnijih i najličnijih tajni od mnogih koje je čuvala. Sama radnja joj nije oduzimala dah niti ju je interesovala previše. Nju su uvlacili likovi. Pleli bi mrežu oko njenog uma, vezivali je onako kako je mrzela da bude vezana i oslobadjali je onako kako ništa drugo nije moglo. Upoznavala je sebe kroz njih iznova i iznova. Nikada iskreno nije razgovarala o knjigama. Jer, sve što bi rekla bio bi čist odraz onoga što ona jeste kada je najjednostavnija, najiskrenija, bez maski, kad čita. A to joj se nije previše dopadalo.
Razčešala je. Dovoljno je. Prestala je da se boji, nije joj više bilo neprijatno, bacila je jednu od svojih tajni na tacnu. Razmazala je malo krvi po butini, oblizala usne i privukla knjigu. Otvorila je i počela da čita. Ispočetka.
Нема коментара:
Постави коментар