2015 in short review

SMS poruke, izjave i sl. njoj upućene iz 2015-te

"Jebeš samosažaljenje i sranje."
"Čovek se opet izdiže pred tetrisom od svetala. Samo taj huk, zgib u magli."
"Ja sam konačno obrnula svoj zajeb sa spavanjem i presrećna sam."
"Hvala životna saputnice. C M O K"
"Samo ljuštura odbija da prizna."
"Tvoj najbolji prijatelj se rastavio od spavanja."
"Ne mogu sve da prežalim, ali nisam mogla da se oduprem."
"Kapiram da su neki ljudi zapravo životno zauzeti."
"Ima kad dođeš da pravimo žurku da se userem od tekile."
"Za navlači me, ništa podigo obrvu i smešak, kao pojma nema."

U 2015-toj Ona

-se dva puta preselila
-je pola godine provela u Parizu
-je promenila plan "za dalje" iz korena
-je postigla mnogo i izgubila mnogo
-je naučila o sebi podosta
-opet živi bez Lune
-je podelila celu godinu sa nekim drugim
-je HPu miniki našla zamenu posle 8 godina
-je pustila kosu
-je primljena u pleme

Ona koja bi samo jela i pizdela

Upoznala sam je 2012-te, na trotoaru isperd Filološkog fakulteta u Beogradu.
Neki nebitan glas mi je rekao:
-To je N., završila Savinu, nije neki đak.
-Aha, važi.

N. je isto čekala 95-icu na Zelenjaku. Čulo se pucketanje pirsinga kad je govorila i tiho "puk" kad je vadila pljugu iz usta. Nosila je crni kaput, ešarpu i je*ene najk patike. To verovatno zato što je riba iz bloka.

N. je pušila laki. Svaki put kad je tresla pljugu ostavljala mi je pepeo po krevetu. Kad sam joj skrenula pažnju na to kupila mi je pepeljaru i rekla da niko ne ume da trese pljugu u tanjir.

Blejale smo na mojoj gajbi svaki dan posle faxa i nismo radile ništa. I bilo nam je super. Jednom me pitala nešto o mojoj porodici i ja sam joj rekla da neću da joj odgovorim. Nikad me više ništa slično nije pitala.

N. je imala svoju ekipu i izlazila je sa njima, noću. N. voli KST. N. uživa u trešu, nakitu, šminci, frizurama, crtanju, glasnoj irish muzici i romantičnim vezama. Ja ne.
Ja sam imala svoju ekipu i pila sam sa njima kafu, danju. Ja mrzim KST. Ja uživam u filmovima, džemperima, krpama koje zovem odećom, kratkim noktima, tihom džezu i prolaznim aferama. N. ne.

U januaru 2013-te, N. i ja samo bile u prvom ispitnom roku. Zbunjene i nervozne, učile smo na mojoj gajbi danju i noću. Nismo jele, nismo izlazile, nismo slušale muziku, samo smo pušile i učile. Kad smo položile prvi ispit otišle smo u 12h popodne na pivo i rakiju. Ja sam joj odgovorila na ono pitanje od pre nekoliko meseci. Ona me samo pogledala, klimnula i promenila temu. Taj momenat danas zovemo, korak prvi.

U proleće 2013-te, njena ekipa je pravila žurku na Kalemegdanu na kojoj sam ja završila igrom nesrećnog pobeglog poslednjeg basa. Nisam znala gde je N. tačno bila te večeri dok nismo krenuli kućama. Neko je napravio sranje i pitao N. nešto o njenoj porodici a ona ga je oterala u pi*du materinu, rasplakala se i pitala gde je Đ. Taj momenat danas zovemo, korak drugi.

U leto 2013-te N. je napravila neko sranje. Nazvala me u panici i pitala šta treba da uradi da joj oprostim što me zajebala, Ja sam joj odgovorila da ona nije moj prijatelj i da je ne očekujem od nje da me poznaje i poštuje. Taj momenat danas zovemo, korak treći.

U jesen 2013-te, finansijska situacija u Srbiji je postala još gora. N. me pitala da se preselim kod nje. Izdale smo moju gajbu, spakovale me u 4 kese i preselile se iz bloka 64 u blok 44. Taj momenat danas zovemo, početak.

N. je počela da kuva kao zmaj, ja da perem suđe. Njen pas, Luna, je postao naš pas. N. je počela da pozajmljuje moje stvari i da gleda Bergmanove filmove, Ja sam počela da se pilingujem kukuruznim brašnom i da idem na irish. N. je počela da mrzi ljudsku glupost i nenaučne tvrdnje, ja sam počela da slavim porodične praznike i da čitam njenim nećacima.

U januaru 2014-te na kafama je počela da se pojavljuje i N. a na žurkama i Đ. Rečenice su počele da se završavaju sa "ovo zna samo još N./Đ.", maskare su postale javno dobro, sobe i kreveti su postali "naši", žurke kod N. su postale veće. N. je dobila sestru kakvu je želela, a Đ. je dobila sestru. Ostatak ekipe je dobio nepobedivog protivnika u asocijacijama.

Gadna koca sa limunom? PEPSI
Ti bi samo jela i pizdela? Hipotalamus
Još sendviča? Vutra

Ostatak 2014-te desio se negde između redova šetnji sa Lunom, piva na keju, spremanja ispita, spavanja u tramvaju, plakanja po wc-ima, sprdnji po Underu kod Vuka, mrkih pogleda bivšim momcima i sumnjivih potencijalno novim.

U januaru 2015-te, ja sam dobila poziv na Sorbonu. I tako sam ja otišla da se pozdravim sa svojim najboljom ortakinjom X, a Ona je otišla u KST sa svojom najboljom ortakinjom Y.

U martu 2015-te ja sam shvatila da N. ovlašćena na sve moje bankovne račune, da ulazim u Dizni prodavnicu jer tamo N. sebi kupuje šolje na putovanjima, da na pitanja o svom životu kod kuće odgovaram sa "... zna N, pitaj nju." i da je N. rezervisala kartu za Pariz još u januaru.

Vi ste upravo pročitali priču dugu 3 godine o neke dve ribe iz bloka, jer je N. pročitala malo brdo priča o manje ili više bitnim ljudima koji su prolazili kroz moj život, a sama se nikada nije našla u njima.

Sada je 6h ujutru, u Parizu se rasprema nedeljna pijaca na, po mom mišljenju, najbučnijem bulevaru u Evropi, a vi čitate epilog priče koju sam pisala dok sam skypovala sa N. i dok smo slušale istu youtube playlistu: Hitovi devedesetih MIX

Prijatelji se ne biraju, oni se izgleda samo dese. Prijateljstva se ne zasnivaju na savršenoj kompatibilnosti nego na razumevanju. Značka "najbolja ortakinja" ne čini nužno osobu prijateljem. 

N., brate, prijatelju, dužna sam ti ostala jedno "hvala". Kako znam da si se još negde na pola sva raspilavila, zbrzaću ovih nekoliko poslednjih redova...

Hvala:
što ćutiš ujutru.
što izađeš iz sobe.
što me snimaš kad sam slinava.
što me ne zagrliš kad plačem.
što ideš svuda sa mnom
što mi kažes "ne seri"
što ostaneš budna pred moj ispit
što ništa nisi pitala, a sve si shvatila
što tvoj đuveč zapravo kida
što uvek ima JOŠ sendviča
što mi šalješ Lunine fotke
što si zaboravila da tražiš značku

Paris in short review

Skype poruke, izjave i sl. njoj upućene iz Srbije

Ona nije primila/poslala ni jednu SMS poruku i nije primila/uputila ni jedan telefonski poziv u vremenskom periodu od 5 meseci.

"E nisam ti se javio kad si otišla pa mi bilo glupo posle da ti se javim, kao nisam ti se javio ranije, i tako se taj infinity loop proširio."

"Popustila sam. Nije vredelo ni tvoje upozorenje ni moje obećanje, I gledam ti u balkon na Google Earth i mašem"

"Preseko sam se kad je upao kamenčić u moju sobu, pa onda drugi i odma sam dobio fleshbeck i u sekundi sam mislio ĐINA!"

"Ja imam i sliku tebe kako radiš, i ispred muzeja kad smo sedeli kako sediš i pušiš cigaru."

"Sad je tačno momenat kada treba da mi držiš motivacioni govor, ahahahah VRĆI SE, osećam se kao petarda na podu"

"da sednes kod mamice u krilo da te nunam"

"Nemamo o čemu da pričamo, ja na kraju izlazim iz ovog odnosa ipak bez ljutnje."

"Seo u kafić pre poslednjih vežbi, i pustio sebi banks posle par meseci, Što je trenutačna asocijacija na tebe"

"E da. Id mi je posvedochio da je Egu bilo super dok nije umro. Superego je zapalio ranije...smarach"

"Zaboravila sam kako je doći kod Nine da ti nisi tu."

U Parizu od februara do juna Ona

- je brćkala noge po fontanama, slobodno vreme provodila po pločnicima

- je ostala bez telefona negde na Montmartru

- je pojela više sira nego za života

- je slomila svaki baget na putu od pekare do kuće

- se svaki dan pitala da l' crnci mirišu na indijske štapiće ili feromone

- je sedela u podrumu koji u mikroskopima teži... mnogo para

- odgovorno tvrdi da su francuska piva sranje, i da je slatki hleb gnusna izmišljotina

- se grohotom smeje: ma šta mi napriča, "crep"nije obična palačinka. jeste.

- proglašava plato ispred Bazilike svojim omiljenim mestom, jer se sa njega retkim ali srećnim noćima umesto smoga zapravo vidi nebo

- je stekla jednog prijatelja, jednog shvatila za ozbiljno i jednog nažalost izgubila

2014 in short review

SMS poruke, izjave i sl. njoj upućenje iz 2014te

"O. Bože. Da. Dospela si na kratku listu ljudi kojima šaljem pijane poruke."
"Mars je kaloričniji."
"Kristalizacija pahulja je najgotivniji trip."
"On se gosti mojim telom."
"Jutros mi je dala da je ljubim iako mirišem na rakiju. Spavala je sa izbačenom nogom kao supermen. Prišao sam i poljubio joj šapu. Rekao, dobro jutro gospoja..."
"aaaaa htrla sam velko. Jevo mTer koja jr oci sofoma i fi ora! Volim! Hebiga, pakao. Koji azjebsto nisam ponela sluske. Ok, probudili su me na poslednjoj stanici."
"Slušaj Paola Nutinija, na to miriše dan."
"Pfffff, čuvaj se Đina. Govorna pošta već tri dana.."
"Momentalno borovnica posle likera od konjaka sa žumancima. Sds based veštački sneg. Svi austrijanci pijani ko zmajevi. Fališ."
"Đina, probila si sve rokove za vanzemaljce! Šalji tekst!"

U 2014 Ona

- je dobila svoju rubriku
- je primljena na Sorbonu
- nije izašla iz Srbije
- nije plaćena za svoj rad
- nije pisala 
- nije odsekla kosu
- je dobila Kindle
- je zavolela Beograd
- je bila nema 10 dana
- je razmislila o proširenju liste prijatelja za 1

Along the path of torment: Roršahova mrlja

-Voz kreće u 19h, zakasniću je*ote!
-Ok, ok, samo siđi na stanici...
Bip. Bip. Bip.
*Pozvani korisnik trenutno nije dostupan, pokušajte kasnije

Priča duž koje se njih dve čekaju na praznim peronima, u promašenim vremenima, u tišini isprekidanih linija.

Tako počinje. Pogrešno. Svaki put.

"Suština našeg odnosa, evo je, stoji tu preda mnom. Ti si jednostavno Plava, a ja sam Crvena, i to je uvek tako. Ti si hladna i racionalna, mračna i namrgođena. Ja sam mistična i romantična, teška i poetična. Ti ne postojiš kao zaseban entitet, ti jesi ja. Ja tebe u potpunosti poznajem, jer postojim sa tobom. Ti si... samo moj daleki, produženi pipak."- Smeh

Nešto ranije... u kutiji 2 sa 2, simetrično praznoj, bolno maloj
Iz dva kreveta, uprti ka vratima, sa prozorom za potiljkom, dva pogleda zurila su jedan u drugi. Iz ćoškova, sa uglačanih ogledala, vrebali su ih njihovi parnjaci. 

"Gde si?"- u neverici povika Plava
"Ovde je noć. Ona bela, sveprisutna, noć. Zvezde su svuda, nada mnom u crnom nebu, pokraj mene u pedugom pogledu, ispod mene u srebrnom pesku. Kako bih kroz pesak posegnula za nekom od njih, on bi mi se slivao niz rukav kao kakva slana voda.Divno je, dođi. Bura je svuda, mirišu talasi, lokne su mi otišle za njima, više ih ni ne vidim. Sviće, možda pak zalazi. Zraci kotrljaju pesak po mojim obrazima, to me greje. Postaje crveno, gori narandžasto, i gasi se u ljubičastom moru."- Crvena

"Dođi!"- kroz osmeh povika Crvena
"Ne mogu. Ovde je duboko. Oko mene jedva da šta miče. Balon od vazduha u kom lebdim je tirkizno hladan. Čujem životinje. I one što me sa mrkog dna gledaju iz zasede i one što od mene odmiču ka nekoj gorućoj izmaglici. Hobotnice i meduze se lepe za moj mehur a ja ih mazim. Sve su ljubičaste i purpurne kao što bi moje opekotine bile kada bi one pobesnele.Pojavljuju se novi mikrokosmosi, sa svojim balonima a neke devojčice se u njima batrgaju. Divne su im reči. Poslušaj, Pletivo.Meko. Škrinja. Tmina. Pena."-Plava

Hoću da ti kažem nešto.-Crvena
Ne mogu sada da slušam.-Plava
Ali sve je jasno, hoću da ti kažem.-Crvena
Ne. Glupo je.-Plava
Ne razmueš. Kako ne razumeš?-Crvena
Ja ne razumem?-Plava
Ti ne razumeš, glupa si, sve što govoriš je besmisleno!-Plava
Ništa ne vidiš, to što govoriš je pogrešno!-Crvena

"Hoću da nestaneš! Idem natrag u svoj balon, spalićeš me!"-Plač
"Strašno boli. Ugušiću se u suzama i slinama. Jadno, budući da sam u gustom moru. Ovo me razdire, kao da prazna tvar izbija iz mojih grudi i na svom putu jezivo boli. Jaz nerazumevanja! Shvataš li sad? Nema nas, ja i ti smo laž. Iluzija koju projektujemo da nas ova bol, kao besni konji, ne bi rastrgla. Svet koji poznajemo ne postoji kao celina. On je rasečen na slojeve koji konstantno klize jedan preko drugog kako bi nas ubedio u privid svog postojanja. Ja u svom parčetu postojanja se nikada neću susresti sa tobom u tvom. Između nas zjapi taj jaz nerazumevanja koji ne možemo zatrpati. Svi naši razgovori su ništa do fraktali vremena u kom smo proklizale tačno jedna pokraj druge. Nikada jedna drugu nismo ni čule. Stravično smo same. Fraktali se neumoljivo nižu jedan za drugim. Ovaj sada ne proističe iz prethodnog, niti prouzrokuje sledeći, a mi se usuđujemo zvati ih svojim ličnim životom. Prašinu od emocija, slepljujemo magmom uspomena u nadi da kroz onaj jaz gradimo put jedna ka drugoj. Kako smo različite! Kako smo samo glupe! Sve što ka tebi osećam, sada shvatam je projekcija i to strašno boli. Vidiš li sad?"-Plava

Iz ćoškova,Wagnerova Valkyra cepala je tenziju koja beše kutiju napunila do vrha. Parnjaci sa ogledala grohotom  vrištaše: 

"Und fragt sie dich, so gib ihr Antwort,

und fragt sie wieder, - sprich auch du,

und fragt sie nochmals, - steh' ihr Rede,

nicht ungestüm, in sanfter Ruh!

Und kann sie dich nicht recht verstehen,

erklär ihr alles frohbewegt,

die Stunde kommt, die bitt're Stunde,

da dich ihr Mund nach nichts mehr frägt."

"Hoću da razgovaramo! Udavićes nas u studenoj vodi!"-Glas
"Ne vidim. Ali čujem tvoje mikrokosmose. I svoje. Čujem Malu Tebe koja me pita da li ovaj Wagner urla na nas ili on od naše svađe besni. Osluškujem bojazani Mršave Tebe da smo se umorile a da nismo ni krenule. Da ne koračamo ulicama koje volimo, već da se o svoje zablude saplićemo. Urlam na Debelu Tebe koja se najeda svojim egom, i sve je deblja, a nikako sita. Arogantno me Debela gleda i misli da ne razumem, da joj nisam dorasla, da nisam pokušala da purpurne mrlje svučem sa obraza. Gledaj je! Svakom mojom rečju pakuje novi zalogaj. Kako je samo debela! Borim se sa Ružnom Tobom koja me razrogačeno iz plave senke gleda. U trenu joj se preko lica skotrljaše sve emocije koje bih rečima znala opisati. Ona me plaši i nju ne poznajem. Vidim je, ali je vidim po prvi put. Slušam onu Divnu Tebe koja se osmehuje iz plavetnila svog mira, koja mi kovitla misli nemičući. Ona zna da glupo i besmisleno ne postoji. Sve jednostavno jeste. Ono što nije ne može ne biti. Postoji u svoj svojoj realnosti i postavlja se kao nužnost. Čuješ li sad?"-Crvena 

Dve strane kovanice koje se ne mogu ni pogledati, ni zagrliti, ni jedna bez druge postojati.

U vrtoglavom padu susreću se na tren i opet se osmehom rastaju. 

28.11.2013.  Tako završava. Susretom. Svaki put.

2013 in short review

SMS poruke, izjave i sl. njoj upućenje iz 2013-te

"Završi cigaru, pesmu, i priđi mi."
"Čelik, lanci, svila, ništa vetar ne veže"
"Želim da pijem kafu sa tobom. Trenutno mrzim Beograd onoliko koliko tebe volim."
"Bebo, voli te mama. Ti se ne drogiraš, jel da?"
"Brza kafa(kafa!) oko 1?"
"Kojoj kornjači?!"
"Sad mi je sve jasno. Ti si plava, ja sam crvena i to je uvek tako."
"Meni ovo, jednostavno, više od toga ništa ne znači"
"Ženi se, izgleda je zakevila."
"Da li bi htela da pišeš za naše novine?"

U 2013. Ona

-se preselila, opet
-je posetla zlatni grad
-je kročila na zidine u Hrvatskoj
-je pila vino na Ligurijskoj obali
-je zgazila u slanu baru
-se zaljubila tragično
-je osvojila 600e promocijom nauke
-je zapela o mračne 90' u Beogradskim blokovima
-je otvorila štek za penjačice
-nije izgubila ni jednog prijatelja

Usrala sam se od straha! I šta ćemo sada?

Uzmi novorođenče u ruke!
Podigni ga i opusti stisak. Zaplakaće.

To što vidiš je strah. Onaj bazični, iskonski, primitivni ljudski strah.
Onaj, jedna od šest osnovnih emocija, strah.

Malo derište plače jer se boji za svoj život. I u pravu je.
U pravu je sada, i teško da će ikada biti ponovo.

Čega se bojiš?

Odrastao čovek, Bojim se:

Paukova
Visine
Padanja ispita

Gubljenja posla

Ekonomske krize

Starenja

Raskida

Odgovornosti

Izjavljivanja emocija

Serem vam se u strahove. Zašto se niko ne boji života?

"Bojim se da ću uraditi nešto što će mi sjebati život." A bedni si crv, kako ti to nije jasno! Kako ti i dalje nije jasno da nemaš apsolutno nikakvu moć ni nad čime! Nisi relevantan, nisi bitan, nemaš ama nikakav uticaj ni na šta prijatelju!

Sve da sada odlučiš da uradiš sve kako "ne bi trebalo", završićeš u iznajmljenom stanu, na poslu koji prezireš, sa ženom koja te prezire taman koliko i ti nju, i sa decom koja te vide onakvog kakav jesi. A jesi to da nisi relevantan, nisi bitan i nisi uticajan.
I šta ćemo sada?
Pa ništa, živećeš takav kao bedni crv i nikom ništa. Živećeš.

Sada da odlučis da kažeš sve kako "ne bi trebalo", završićeš bez posla, sa petoro dece za kojom ne možes da se napereš čarapa, ili te neće ni toliko usrati i pretvorićes se u onu babu koja se šeta po zelenjaku i kojoj ja dam dve pljuge kad mi traži jednu.
I šta ćemo sada?
Ništa prijatelju, živećeš.

Tako ćeš da živiš ako ne položiš ni jedan ispit, ako nas spiči ekonomska kriza, ako se izboraš i ostaneš ćelav pre nego što naleti riba od koje ćeš da se usereš pa joj nećeš reći da je voliš.

Nema toga što ti možeš da uradiš, pa da se svet uruši pod tvojim nogama.
Nije to tvoj posao.
To je tuđ posao, za koji je odlično plaćen, jer ga radi taman kako treba.
Slučaj, sam od sebe, ničim izazvan. Život.

Čega se ja, ovako sva prebitna, bojim?

Da mi otkaze bubreg. Pa kad skontam da nije tako loše, da mi otkaže i drugi.
Da dođe vreme da moram da dam nekom baji bubreg jer mu je crko.

Da ustanem i krenem na polaganje mnogo bitnog ispita i da me pregazi tramvaj.
I da mi tu ne dođe kraj.

Da dignem slušalicu i da mi kažu da je poginuo.
I da moram da nastavim da živim.

Da dođem kod keve i da me ne prepozna.
I da moram da nastavim da živim.

Da uključim TV a baja iza ekrana se zbuni, zaboravi da prebaci.
I da moram sebe da odgledam u Matrixu.

U desnom ćošku moje sobe živi pauk, Kaja.U kuhinji Agnes, one u kupalitu zovem Neokaljani.
Kad sam imala devet godina ukrala sam ključeve od krovova sa pet susednih zgrada.

I položila i pala, i opet ću.

Stipendija ne stiže od jula.
I što smo imali para više nemamo.

Celulit sam već dobila, videla sam i gore.
Slomila sam mu srce i on je meni, i opet će.
Morala sam da pojedem sva govna koja sam izasrala, i ova ću.
Volim te.

I šta ćemo sada?