Upoznala sam je 2012-te, na trotoaru isperd Filološkog fakulteta u Beogradu.
Neki nebitan glas mi je rekao:
-To je N., završila Savinu, nije neki đak.
-Aha, važi.
N. je isto čekala 95-icu na Zelenjaku. Čulo se pucketanje pirsinga kad je govorila i tiho "puk" kad je vadila pljugu iz usta. Nosila je crni kaput, ešarpu i je*ene najk patike. To verovatno zato što je riba iz bloka.
N. je pušila laki. Svaki put kad je tresla pljugu ostavljala mi je pepeo po krevetu. Kad sam joj skrenula pažnju na to kupila mi je pepeljaru i rekla da niko ne ume da trese pljugu u tanjir.
Blejale smo na mojoj gajbi svaki dan posle faxa i nismo radile ništa. I bilo nam je super. Jednom me pitala nešto o mojoj porodici i ja sam joj rekla da neću da joj odgovorim. Nikad me više ništa slično nije pitala.
N. je imala svoju ekipu i izlazila je sa njima, noću. N. voli KST. N. uživa u trešu, nakitu, šminci, frizurama, crtanju, glasnoj irish muzici i romantičnim vezama. Ja ne.
Ja sam imala svoju ekipu i pila sam sa njima kafu, danju. Ja mrzim KST. Ja uživam u filmovima, džemperima, krpama koje zovem odećom, kratkim noktima, tihom džezu i prolaznim aferama. N. ne.
U januaru 2013-te, N. i ja samo bile u prvom ispitnom roku. Zbunjene i nervozne, učile smo na mojoj gajbi danju i noću. Nismo jele, nismo izlazile, nismo slušale muziku, samo smo pušile i učile. Kad smo položile prvi ispit otišle smo u 12h popodne na pivo i rakiju. Ja sam joj odgovorila na ono pitanje od pre nekoliko meseci. Ona me samo pogledala, klimnula i promenila temu. Taj momenat danas zovemo, korak prvi.
U proleće 2013-te, njena ekipa je pravila žurku na Kalemegdanu na kojoj sam ja završila igrom nesrećnog pobeglog poslednjeg basa. Nisam znala gde je N. tačno bila te večeri dok nismo krenuli kućama. Neko je napravio sranje i pitao N. nešto o njenoj porodici a ona ga je oterala u pi*du materinu, rasplakala se i pitala gde je Đ. Taj momenat danas zovemo, korak drugi.
U leto 2013-te N. je napravila neko sranje. Nazvala me u panici i pitala šta treba da uradi da joj oprostim što me zajebala, Ja sam joj odgovorila da ona nije moj prijatelj i da je ne očekujem od nje da me poznaje i poštuje. Taj momenat danas zovemo, korak treći.
U jesen 2013-te, finansijska situacija u Srbiji je postala još gora. N. me pitala da se preselim kod nje. Izdale smo moju gajbu, spakovale me u 4 kese i preselile se iz bloka 64 u blok 44. Taj momenat danas zovemo, početak.
N. je počela da kuva kao zmaj, ja da perem suđe. Njen pas, Luna, je postao naš pas. N. je počela da pozajmljuje moje stvari i da gleda Bergmanove filmove, Ja sam počela da se pilingujem kukuruznim brašnom i da idem na irish. N. je počela da mrzi ljudsku glupost i nenaučne tvrdnje, ja sam počela da slavim porodične praznike i da čitam njenim nećacima.
U januaru 2014-te na kafama je počela da se pojavljuje i N. a na žurkama i Đ. Rečenice su počele da se završavaju sa "ovo zna samo još N./Đ.", maskare su postale javno dobro, sobe i kreveti su postali "naši", žurke kod N. su postale veće. N. je dobila sestru kakvu je želela, a Đ. je dobila sestru. Ostatak ekipe je dobio nepobedivog protivnika u asocijacijama.
Gadna koca sa limunom? PEPSI
Ti bi samo jela i pizdela? Hipotalamus
Još sendviča? Vutra
Ostatak 2014-te desio se negde između redova šetnji sa Lunom, piva na keju, spremanja ispita, spavanja u tramvaju, plakanja po wc-ima, sprdnji po Underu kod Vuka, mrkih pogleda bivšim momcima i sumnjivih potencijalno novim.
U januaru 2015-te, ja sam dobila poziv na Sorbonu. I tako sam ja otišla da se pozdravim sa svojim najboljom ortakinjom X, a Ona je otišla u KST sa svojom najboljom ortakinjom Y.
U martu 2015-te ja sam shvatila da N. ovlašćena na sve moje bankovne račune, da ulazim u Dizni prodavnicu jer tamo N. sebi kupuje šolje na putovanjima, da na pitanja o svom životu kod kuće odgovaram sa "... zna N, pitaj nju." i da je N. rezervisala kartu za Pariz još u januaru.
Vi ste upravo pročitali priču dugu 3 godine o neke dve ribe iz bloka, jer je N. pročitala malo brdo priča o manje ili više bitnim ljudima koji su prolazili kroz moj život, a sama se nikada nije našla u njima.
Sada je 6h ujutru, u Parizu se rasprema nedeljna pijaca na, po mom mišljenju, najbučnijem bulevaru u Evropi, a vi čitate epilog priče koju sam pisala dok sam skypovala sa N. i dok smo slušale istu youtube playlistu: Hitovi devedesetih MIX
Prijatelji se ne biraju, oni se izgleda samo dese. Prijateljstva se ne zasnivaju na savršenoj kompatibilnosti nego na razumevanju. Značka "najbolja ortakinja" ne čini nužno osobu prijateljem.
N., brate, prijatelju, dužna sam ti ostala jedno "hvala". Kako znam da si se još negde na pola sva raspilavila, zbrzaću ovih nekoliko poslednjih redova...
Hvala:
što ćutiš ujutru.
što izađeš iz sobe.
što me snimaš kad sam slinava.
što me ne zagrliš kad plačem.
što ideš svuda sa mnom
što mi kažes "ne seri"
što ostaneš budna pred moj ispit
što ništa nisi pitala, a sve si shvatila
što tvoj đuveč zapravo kida
što uvek ima JOŠ sendviča
što mi šalješ Lunine fotke
što si zaboravila da tražiš značku
Neki nebitan glas mi je rekao:
-To je N., završila Savinu, nije neki đak.
-Aha, važi.
N. je isto čekala 95-icu na Zelenjaku. Čulo se pucketanje pirsinga kad je govorila i tiho "puk" kad je vadila pljugu iz usta. Nosila je crni kaput, ešarpu i je*ene najk patike. To verovatno zato što je riba iz bloka.
N. je pušila laki. Svaki put kad je tresla pljugu ostavljala mi je pepeo po krevetu. Kad sam joj skrenula pažnju na to kupila mi je pepeljaru i rekla da niko ne ume da trese pljugu u tanjir.
Blejale smo na mojoj gajbi svaki dan posle faxa i nismo radile ništa. I bilo nam je super. Jednom me pitala nešto o mojoj porodici i ja sam joj rekla da neću da joj odgovorim. Nikad me više ništa slično nije pitala.
N. je imala svoju ekipu i izlazila je sa njima, noću. N. voli KST. N. uživa u trešu, nakitu, šminci, frizurama, crtanju, glasnoj irish muzici i romantičnim vezama. Ja ne.
Ja sam imala svoju ekipu i pila sam sa njima kafu, danju. Ja mrzim KST. Ja uživam u filmovima, džemperima, krpama koje zovem odećom, kratkim noktima, tihom džezu i prolaznim aferama. N. ne.
U januaru 2013-te, N. i ja samo bile u prvom ispitnom roku. Zbunjene i nervozne, učile smo na mojoj gajbi danju i noću. Nismo jele, nismo izlazile, nismo slušale muziku, samo smo pušile i učile. Kad smo položile prvi ispit otišle smo u 12h popodne na pivo i rakiju. Ja sam joj odgovorila na ono pitanje od pre nekoliko meseci. Ona me samo pogledala, klimnula i promenila temu. Taj momenat danas zovemo, korak prvi.
U proleće 2013-te, njena ekipa je pravila žurku na Kalemegdanu na kojoj sam ja završila igrom nesrećnog pobeglog poslednjeg basa. Nisam znala gde je N. tačno bila te večeri dok nismo krenuli kućama. Neko je napravio sranje i pitao N. nešto o njenoj porodici a ona ga je oterala u pi*du materinu, rasplakala se i pitala gde je Đ. Taj momenat danas zovemo, korak drugi.
U leto 2013-te N. je napravila neko sranje. Nazvala me u panici i pitala šta treba da uradi da joj oprostim što me zajebala, Ja sam joj odgovorila da ona nije moj prijatelj i da je ne očekujem od nje da me poznaje i poštuje. Taj momenat danas zovemo, korak treći.
U jesen 2013-te, finansijska situacija u Srbiji je postala još gora. N. me pitala da se preselim kod nje. Izdale smo moju gajbu, spakovale me u 4 kese i preselile se iz bloka 64 u blok 44. Taj momenat danas zovemo, početak.
N. je počela da kuva kao zmaj, ja da perem suđe. Njen pas, Luna, je postao naš pas. N. je počela da pozajmljuje moje stvari i da gleda Bergmanove filmove, Ja sam počela da se pilingujem kukuruznim brašnom i da idem na irish. N. je počela da mrzi ljudsku glupost i nenaučne tvrdnje, ja sam počela da slavim porodične praznike i da čitam njenim nećacima.
U januaru 2014-te na kafama je počela da se pojavljuje i N. a na žurkama i Đ. Rečenice su počele da se završavaju sa "ovo zna samo još N./Đ.", maskare su postale javno dobro, sobe i kreveti su postali "naši", žurke kod N. su postale veće. N. je dobila sestru kakvu je želela, a Đ. je dobila sestru. Ostatak ekipe je dobio nepobedivog protivnika u asocijacijama.
Gadna koca sa limunom? PEPSI
Ti bi samo jela i pizdela? Hipotalamus
Još sendviča? Vutra
Ostatak 2014-te desio se negde između redova šetnji sa Lunom, piva na keju, spremanja ispita, spavanja u tramvaju, plakanja po wc-ima, sprdnji po Underu kod Vuka, mrkih pogleda bivšim momcima i sumnjivih potencijalno novim.
U januaru 2015-te, ja sam dobila poziv na Sorbonu. I tako sam ja otišla da se pozdravim sa svojim najboljom ortakinjom X, a Ona je otišla u KST sa svojom najboljom ortakinjom Y.
U martu 2015-te ja sam shvatila da N. ovlašćena na sve moje bankovne račune, da ulazim u Dizni prodavnicu jer tamo N. sebi kupuje šolje na putovanjima, da na pitanja o svom životu kod kuće odgovaram sa "... zna N, pitaj nju." i da je N. rezervisala kartu za Pariz još u januaru.
Vi ste upravo pročitali priču dugu 3 godine o neke dve ribe iz bloka, jer je N. pročitala malo brdo priča o manje ili više bitnim ljudima koji su prolazili kroz moj život, a sama se nikada nije našla u njima.
Sada je 6h ujutru, u Parizu se rasprema nedeljna pijaca na, po mom mišljenju, najbučnijem bulevaru u Evropi, a vi čitate epilog priče koju sam pisala dok sam skypovala sa N. i dok smo slušale istu youtube playlistu: Hitovi devedesetih MIX
Prijatelji se ne biraju, oni se izgleda samo dese. Prijateljstva se ne zasnivaju na savršenoj kompatibilnosti nego na razumevanju. Značka "najbolja ortakinja" ne čini nužno osobu prijateljem.
N., brate, prijatelju, dužna sam ti ostala jedno "hvala". Kako znam da si se još negde na pola sva raspilavila, zbrzaću ovih nekoliko poslednjih redova...
Hvala:
što ćutiš ujutru.
što izađeš iz sobe.
što me snimaš kad sam slinava.
što me ne zagrliš kad plačem.
što ideš svuda sa mnom
što mi kažes "ne seri"
što ostaneš budna pred moj ispit
što ništa nisi pitala, a sve si shvatila
što tvoj đuveč zapravo kida
što uvek ima JOŠ sendviča
što mi šalješ Lunine fotke
što si zaboravila da tražiš značku
