-Voz kreće u 19h, zakasniću je*ote!
-Ok, ok, samo siđi na stanici...
Bip. Bip. Bip.
*Pozvani korisnik trenutno nije dostupan, pokušajte kasnije
Priča duž koje se njih dve čekaju na praznim peronima, u promašenim vremenima, u tišini isprekidanih linija.
"Suština našeg odnosa, evo je, stoji tu preda mnom. Ti si jednostavno Plava, a ja sam Crvena, i to je uvek tako. Ti si hladna i racionalna, mračna i namrgođena. Ja sam mistična i romantična, teška i poetična. Ti ne postojiš kao zaseban entitet, ti jesi ja. Ja tebe u potpunosti poznajem, jer postojim sa tobom. Ti si... samo moj daleki, produženi pipak."- Smeh
Nešto ranije... u kutiji 2 sa 2, simetrično praznoj, bolno maloj
Iz dva kreveta, uprti ka vratima, sa prozorom za potiljkom, dva pogleda zurila su jedan u drugi. Iz ćoškova, sa uglačanih ogledala, vrebali su ih njihovi parnjaci.
"Gde si?"- u neverici povika Plava
"Ovde je noć. Ona bela, sveprisutna, noć. Zvezde su svuda, nada mnom u crnom nebu, pokraj mene u pedugom pogledu, ispod mene u srebrnom pesku. Kako bih kroz pesak posegnula za nekom od njih, on bi mi se slivao niz rukav kao kakva slana voda.Divno je, dođi. Bura je svuda, mirišu talasi, lokne su mi otišle za njima, više ih ni ne vidim. Sviće, možda pak zalazi. Zraci kotrljaju pesak po mojim obrazima, to me greje. Postaje crveno, gori narandžasto, i gasi se u ljubičastom moru."- Crvena
"Dođi!"- kroz osmeh povika Crvena
"Ne mogu. Ovde je duboko. Oko mene jedva da šta miče. Balon od vazduha u kom lebdim je tirkizno hladan. Čujem životinje. I one što me sa mrkog dna gledaju iz zasede i one što od mene odmiču ka nekoj gorućoj izmaglici. Hobotnice i meduze se lepe za moj mehur a ja ih mazim. Sve su ljubičaste i purpurne kao što bi moje opekotine bile kada bi one pobesnele.Pojavljuju se novi mikrokosmosi, sa svojim balonima a neke devojčice se u njima batrgaju. Divne su im reči. Poslušaj, Pletivo.Meko. Škrinja. Tmina. Pena."-Plava
Hoću da ti kažem nešto.-Crvena
Ne mogu sada da slušam.-Plava
Ali sve je jasno, hoću da ti kažem.-Crvena
Ne. Glupo je.-Plava
Ne razmueš. Kako ne razumeš?-Crvena
Ja ne razumem?-Plava
Ti ne razumeš, glupa si, sve što govoriš je besmisleno!-Plava
Ništa ne vidiš, to što govoriš je pogrešno!-Crvena
"Hoću da nestaneš! Idem natrag u svoj balon, spalićeš me!"-Plač
"Strašno boli. Ugušiću se u suzama i slinama. Jadno, budući da sam u gustom moru. Ovo me razdire, kao da prazna tvar izbija iz mojih grudi i na svom putu jezivo boli. Jaz nerazumevanja! Shvataš li sad? Nema nas, ja i ti smo laž. Iluzija koju projektujemo da nas ova bol, kao besni konji, ne bi rastrgla. Svet koji poznajemo ne postoji kao celina. On je rasečen na slojeve koji konstantno klize jedan preko drugog kako bi nas ubedio u privid svog postojanja. Ja u svom parčetu postojanja se nikada neću susresti sa tobom u tvom. Između nas zjapi taj jaz nerazumevanja koji ne možemo zatrpati. Svi naši razgovori su ništa do fraktali vremena u kom smo proklizale tačno jedna pokraj druge. Nikada jedna drugu nismo ni čule. Stravično smo same. Fraktali se neumoljivo nižu jedan za drugim. Ovaj sada ne proističe iz prethodnog, niti prouzrokuje sledeći, a mi se usuđujemo zvati ih svojim ličnim životom. Prašinu od emocija, slepljujemo magmom uspomena u nadi da kroz onaj jaz gradimo put jedna ka drugoj. Kako smo različite! Kako smo samo glupe! Sve što ka tebi osećam, sada shvatam je projekcija i to strašno boli. Vidiš li sad?"-Plava
Iz ćoškova,Wagnerova Valkyra cepala je tenziju koja beše kutiju napunila do vrha. Parnjaci sa ogledala grohotom vrištaše:
-Ok, ok, samo siđi na stanici...
Bip. Bip. Bip.
*Pozvani korisnik trenutno nije dostupan, pokušajte kasnije
Priča duž koje se njih dve čekaju na praznim peronima, u promašenim vremenima, u tišini isprekidanih linija.
Tako počinje. Pogrešno. Svaki put.
Nešto ranije... u kutiji 2 sa 2, simetrično praznoj, bolno maloj
Iz dva kreveta, uprti ka vratima, sa prozorom za potiljkom, dva pogleda zurila su jedan u drugi. Iz ćoškova, sa uglačanih ogledala, vrebali su ih njihovi parnjaci.
"Gde si?"- u neverici povika Plava
"Ovde je noć. Ona bela, sveprisutna, noć. Zvezde su svuda, nada mnom u crnom nebu, pokraj mene u pedugom pogledu, ispod mene u srebrnom pesku. Kako bih kroz pesak posegnula za nekom od njih, on bi mi se slivao niz rukav kao kakva slana voda.Divno je, dođi. Bura je svuda, mirišu talasi, lokne su mi otišle za njima, više ih ni ne vidim. Sviće, možda pak zalazi. Zraci kotrljaju pesak po mojim obrazima, to me greje. Postaje crveno, gori narandžasto, i gasi se u ljubičastom moru."- Crvena
"Dođi!"- kroz osmeh povika Crvena
"Ne mogu. Ovde je duboko. Oko mene jedva da šta miče. Balon od vazduha u kom lebdim je tirkizno hladan. Čujem životinje. I one što me sa mrkog dna gledaju iz zasede i one što od mene odmiču ka nekoj gorućoj izmaglici. Hobotnice i meduze se lepe za moj mehur a ja ih mazim. Sve su ljubičaste i purpurne kao što bi moje opekotine bile kada bi one pobesnele.Pojavljuju se novi mikrokosmosi, sa svojim balonima a neke devojčice se u njima batrgaju. Divne su im reči. Poslušaj, Pletivo.Meko. Škrinja. Tmina. Pena."-Plava
Hoću da ti kažem nešto.-Crvena
Ne mogu sada da slušam.-Plava
Ali sve je jasno, hoću da ti kažem.-Crvena
Ne. Glupo je.-Plava
Ne razmueš. Kako ne razumeš?-Crvena
Ja ne razumem?-Plava
Ti ne razumeš, glupa si, sve što govoriš je besmisleno!-Plava
Ništa ne vidiš, to što govoriš je pogrešno!-Crvena
"Hoću da nestaneš! Idem natrag u svoj balon, spalićeš me!"-Plač
"Strašno boli. Ugušiću se u suzama i slinama. Jadno, budući da sam u gustom moru. Ovo me razdire, kao da prazna tvar izbija iz mojih grudi i na svom putu jezivo boli. Jaz nerazumevanja! Shvataš li sad? Nema nas, ja i ti smo laž. Iluzija koju projektujemo da nas ova bol, kao besni konji, ne bi rastrgla. Svet koji poznajemo ne postoji kao celina. On je rasečen na slojeve koji konstantno klize jedan preko drugog kako bi nas ubedio u privid svog postojanja. Ja u svom parčetu postojanja se nikada neću susresti sa tobom u tvom. Između nas zjapi taj jaz nerazumevanja koji ne možemo zatrpati. Svi naši razgovori su ništa do fraktali vremena u kom smo proklizale tačno jedna pokraj druge. Nikada jedna drugu nismo ni čule. Stravično smo same. Fraktali se neumoljivo nižu jedan za drugim. Ovaj sada ne proističe iz prethodnog, niti prouzrokuje sledeći, a mi se usuđujemo zvati ih svojim ličnim životom. Prašinu od emocija, slepljujemo magmom uspomena u nadi da kroz onaj jaz gradimo put jedna ka drugoj. Kako smo različite! Kako smo samo glupe! Sve što ka tebi osećam, sada shvatam je projekcija i to strašno boli. Vidiš li sad?"-Plava
Iz ćoškova,Wagnerova Valkyra cepala je tenziju koja beše kutiju napunila do vrha. Parnjaci sa ogledala grohotom vrištaše:
"Und fragt sie dich, so gib ihr Antwort,
und fragt sie wieder, - sprich auch du,
und fragt sie nochmals, - steh' ihr Rede,
nicht ungestüm, in sanfter Ruh!
Und kann sie dich nicht recht verstehen,
erklär ihr alles frohbewegt,
die Stunde kommt, die bitt're Stunde,
da dich ihr Mund nach nichts mehr frägt."
"Hoću da razgovaramo! Udavićes nas u studenoj vodi!"-Glas
"Ne vidim. Ali čujem tvoje mikrokosmose. I svoje. Čujem Malu Tebe koja me pita da li ovaj Wagner urla na nas ili on od naše svađe besni. Osluškujem bojazani Mršave Tebe da smo se umorile a da nismo ni krenule. Da ne koračamo ulicama koje volimo, već da se o svoje zablude saplićemo. Urlam na Debelu Tebe koja se najeda svojim egom, i sve je deblja, a nikako sita. Arogantno me Debela gleda i misli da ne razumem, da joj nisam dorasla, da nisam pokušala da purpurne mrlje svučem sa obraza. Gledaj je! Svakom mojom rečju pakuje novi zalogaj. Kako je samo debela! Borim se sa Ružnom Tobom koja me razrogačeno iz plave senke gleda. U trenu joj se preko lica skotrljaše sve emocije koje bih rečima znala opisati. Ona me plaši i nju ne poznajem. Vidim je, ali je vidim po prvi put. Slušam onu Divnu Tebe koja se osmehuje iz plavetnila svog mira, koja mi kovitla misli nemičući. Ona zna da glupo i besmisleno ne postoji. Sve jednostavno jeste. Ono što nije ne može ne biti. Postoji u svoj svojoj realnosti i postavlja se kao nužnost. Čuješ li sad?"-Crvena
"Hoću da razgovaramo! Udavićes nas u studenoj vodi!"-Glas
"Ne vidim. Ali čujem tvoje mikrokosmose. I svoje. Čujem Malu Tebe koja me pita da li ovaj Wagner urla na nas ili on od naše svađe besni. Osluškujem bojazani Mršave Tebe da smo se umorile a da nismo ni krenule. Da ne koračamo ulicama koje volimo, već da se o svoje zablude saplićemo. Urlam na Debelu Tebe koja se najeda svojim egom, i sve je deblja, a nikako sita. Arogantno me Debela gleda i misli da ne razumem, da joj nisam dorasla, da nisam pokušala da purpurne mrlje svučem sa obraza. Gledaj je! Svakom mojom rečju pakuje novi zalogaj. Kako je samo debela! Borim se sa Ružnom Tobom koja me razrogačeno iz plave senke gleda. U trenu joj se preko lica skotrljaše sve emocije koje bih rečima znala opisati. Ona me plaši i nju ne poznajem. Vidim je, ali je vidim po prvi put. Slušam onu Divnu Tebe koja se osmehuje iz plavetnila svog mira, koja mi kovitla misli nemičući. Ona zna da glupo i besmisleno ne postoji. Sve jednostavno jeste. Ono što nije ne može ne biti. Postoji u svoj svojoj realnosti i postavlja se kao nužnost. Čuješ li sad?"-Crvena
Dve strane kovanice koje se ne mogu ni pogledati, ni zagrliti, ni jedna bez druge postojati.
U vrtoglavom padu susreću se na tren i opet se osmehom rastaju.
28.11.2013. Tako završava. Susretom. Svaki put.
