24.8.'13. 12:00h
"Zdravo Mama, me čujes?
Mama?
Prekidaš mi se!
Mama?!"
Sranje. Veza se prekinula. Opet.
Svaki put kad bih joj odbila poziv srce bi mi preskočilo. Onda bi me hvatala panika i bežala bih bezglavo sve dok se ne bih sama našla na čistini. Da je čujem kako diše sa druge strane žice.
Sada se veza prekinula. Nisam mogla da je dobijem. A čini mi se da sam bežala zauvek. I sada nije bilo njene oštre reči da mi podmetne nogu. Morala sam da nastavim da bežim. A nisam imala kuda, nisam imala kako. Vreme je prolazilo kolovozom, a ja sam stajala kraj njega. I nemo gledala u stopala, u točkove, u prazne gradske tračnice.
Izgubila sam se u žegi, u suncu koje mi se obrušavalo na teme, u glasovima, u smogu, u mislima koje nisam mogla da uhvatim. Uradila sam jedino što sam znala, ušla sam u prvi autobus koji je naišao. Zatim u još jedan, i još jedan. Stanice su prolazile, ljudi su ulazili i izlazili a ja sam i dalje stajala u pogrešnom prevozu. Sela sam i izvadila deo dečačke mašte koju sam sada već punih par sati ranije pokupila iz nečije kućne biblioteke. Polako su me slova gutala, strah i panika su me zajedno sa krvavim ulicama Bostona uvukli negde duboko izmedju redova. King je najbolje znao kako da me nepovratno smrvi vrtoglavom potragom za dušmaninom kog je nemoguće indentifikovati. Taman kada sam pomislila da sam se uspešno izgubila u potrazi za njegovom percepcijom realnosti, tada sam kraičkom oka videla da se jesam izgubila. Potpuno. U svojoj realnosti.
Našla sam se u bloku "Sutjeska", na magistrali, na još uvek toplom asfaltu. Na dobrom tragu, na potpuno pokrešnom kraju puta, koji me je trebao odmesti, domu?
Ljudi oko mene su trčali, saobraćaj je stao, kolovoz je ostao pust. Dok sam pokušavala da shvatim šta se dešava postalo mi je jasno da stojim sama u moru pitanja dok mi samo nebo pada na ramena. Možda najkrupnije kapi koje sam ikad videla udarale su me u grudi a ja sam se pitala koje imaju veću silinu. One koje su me napadale odozgo ili one koje su mi se odbijale o stopala i prskale me po očima. Omamljujuci miris omekšivača iz pozajmnjene majce je počeo da napušta tkaninu, šminka koja se slivala niz obraze učinila je print "Vintage brand" skoro neprepoznatljivim, a ja sam se smejala. Osetila sam kako sav stid i pogaženi ponost, koji su me naposletku i naterali da započnem ovaj beg, jednostavno nestaju. Prestaju da mi grče šake. Prestaju da me ostavljaju kratkog daha. Odvezuju konačno klupko koje sam skoro rastrzala na komadice pokušavajući da ga odmotam.
24.8.'13. 14:00h
Sat vremena vožnje autobusom kasnije, našla sam svoj odgovor. Našla sam podršku za kojom sa trčala poslednjih 24 časa. Nasla sam jedinu vrstu podrške koja mi je pristajala. Našla sam se slobodnom.
Našla sam se u bloku 64, sama, spokojna, mirna, na pragu, doma?
Ubola sam prstom u rupu na Frojdovom zakoniku, čiji su me postulati osudili na pritvor u kome sam morala da preležim noć. U mraku sam morala da odsedim svoje i iako se tmina činila pregustom da bi ikada prestala, jeste. Svanulo je, i ja sam uspela da pobegnem.
Beg me je doveo, ni manje ni više nego, domu.
23.8.'13. 12:00h
"E mala, me čujes?
Kasnim, sačekaj me na Zelenjaku za 20min.
Lepotice, prekidaš mi se."
"Tu sam.
Zelenjak za dvadeset."-u tih pet reči stala je sva agonija, čitav odgovor na pitanje zašto sam, kako, i kojim putem nasla svoj put do, doma?
Dvadeset minuta, beskrajno sumnji, i malo šetnje po Beogradskoj kaldrmi kasnije, sedela sam u "Skici" na Kosančićevom vencu. Sedela sam u nesumnjivo sivoj skici tuđeg života. Života koji ne poznajem, očiju kojima ne verujem, usnama čiju realnost preispitujem sve više, sa svakom rečju koju oblikuju svojim obrisima. Nakon nešto belog vina počela sam da plivam u vodama morala za koji prvi put čujem, lažima koje zvuče previše stvarno da bih ih osporila, emotivnoj magli kroz koju nisam želela da vidim.
Ja sam postala nečiji glas razuma, nečiji stub oslonca, nečija davljenička slamka.
U potrazi za ličnom potvrdom poente postojanja, nastavila sam da plivam. Prihvatila sam njegovu percepciju mene kao validnu. Validnu za taj momenat, to mesto, taj razgovor.
23.8.'13. 18:00
Dorćolski kej. Valjda. Više nisam znala svoje koordinate, ali sam znala da se blizim živom blatu. Nisam znala zašto, ali sam se nadala da grešim. Negde u nadi, negde u razgovoru, postala sam rob zatvorenika kome sam pokušala da pokazem izlaz. Izgubila sam svoj izlaz. Ne, strgao mi je sa vrata ključ od jedinih vrata kroz koja sam umela da išetam. Nesvesno sam potpisala ugovor koji nema rok trajanja, ugovor koji nisam pročitala do kraja, ugovor na kome je svako slovo mog potpisa značilo predaju moje slobode njegovoj taštini. Bila sam ubeđena da čitam mrtva slova na papiru, slova koja piše pero izgubljenog dečaka. Dečaka koji se našao u svetu odraslih iz kod ne ume da izađe. Izađe živ.
Nisam bila dobrog ubeđenja. Ja sam se našla zarobljena u luna parku prevelikih, prebrzih vrteški od kojih mi je postajalo muka.
23.8.'13. 20:00h
Svetla luna parka, postaše baklje pakla koji me je gutao polako. Zabavni park je postao cirkus nakaza.
Sva imaginacija, vajanje stvarnosti, oslikavanje realnosti... sve je nestalo. Postalo je sirovo, bukvalno, svepristuno. Njegova snažna muška ruka, oko mog struka. Njegov pogled uprt u međunožje koje je gušilo štepove farmerica pred mojim očima. Lajna kokaina na staklenom stolu. Dim cigarete na terasi. Jeftin zvuk elektronske klavijature. Zadah vina iz šolje za kafu.
"Ti ima da sediš ovde"-vrata se zatvaraju.
"Idemo kad završim"-vrata se ne otvaraju.
Mazeći pudlu na nečijoj terasi, gutala sam sa dimom svoj plan za napolje, sedela sam ukočeno i čekla.
Slušajući sekundaru, čula sam Frojda. Videla sam sve muške oči. Namrštene obrve. Zgrčene vene. I svoje pomešane emocije.
Setila sam se šake jedinog muškarca koga sam volela, na svom vratu. Opet.
Silinu nejgovog pokreta kako me pribija uza zid. Opet.
Jačinu njegovog glasa koji mi ne da da maknem. Opet.
Setila sam se šake jedinog muškarca koga sam ikada mrzela, kako mi oslikava Rošahovu mrlju preko obraza. Opet.
Neprikosnovenost njegovog autoriteta koji moju egzistenciju dovodi u pitanje. Opet.
Goli bes koji iz mene izbija ostavljajući me zaključanu, sa druge strane njegovih vrata. Opet.
Tako je počela trka stida i poniženja sa besom i prezirom. Trkali su se sa otkucajima mog srca. I jedni i drugi.
Je*em im mater.
Što sam bila besnija, više sam se plašila. Plašila sam se onoga što ću morati da uradim. Plašila sam se činjenice da znam kako. Plašila sam se realnosti da mi nije prvi put.
Pre nego što sam, sve ono što jesam, morala da oštrim pokretom izvučem iz struje...
Pre nego što sam morala da svoj pogled zamažem blatom koje ne gleda...
Pre nego što sam morala da se pretvorim u bezobličnu masu, i da pustim nečiji um da sa time radi šta hoce...
Pre nego što sam morala da ukradem đubrovnik kojim ću se sastrugati sa poda kad sve prestane...
...rupa je beskrajno gladna, glupo proždrljiva. Otvorila je vrata mog zabavnog parka i kako je prljavo poniženje ušlo kroz njih, moj strah je izleteo napolje.
I ja sam sa njim.
23.8.'13. 23:00h
"Uspela sam da izađem.
Kuda sada?"
"Pravo pa desno.
Čekam te."
Jednom mi je neko rekao da je najbolji način da izađeš iz šume u kojoj si se izgubio, da samo ideš pravo.
Sa njegove tri reči, ja sam skrenula desno.
Kada sam prividno napustila svoj zatvor, činilo mi se nemogućnim da ostanem sama sa sobom. Činilo se preteškim. Činilo se neproduktivnim. Imala sam utisak da bi to bio korak u nazad. I tako sam skrenula desno.
Stvorio se preda mnom kao što je i rekao da hoće.
Zagrljaj me je napokon oslobodio. Činilo mi se da sam prodisala, da se srce smirilo i da je sve u redu.
Pogled- kroz mene; znak pitanja na ustama su mi jasno stavili do znanja da sam odahnula prerano. Opet.
Pela sam se uz stepenice, za čije koordinate čak nisam ni pitala. Svaki korak napred bio je moj pokušaj da objasnim šta se dešava, da opravdam zašto se dešava. Iza svakog stepenika čekao je deblji zid. I nastavila sam da se probijam kroz njih dok me opet samo On nije čekao na vrhu ledenog brega.
Bio je tu za mene, kao što je i rekao da hoće.
Ali me nije slušao.
Njegovo razočaranje što više ne može da me posmatra onako kako bi želeo je bilo jednako veliko kao i serija mojih pogrešaka koje su uzok tome.
Njegova sumnja da me odluka koju sam donela čini osobom koja mu se ne dopada je za mene bila poražavajuća.
Našla sam se zarobljena između želje da me vidi onakvu kakva sam, da prozre suštinu mojih namera koje su me dovukle njemu i činjenice da On u meni vidi samo nekog ko ovu priču režira.
Režira sam. Sam protiv sebe. Zbog sebe.
24.8.'13. 02:00h
Dok sam se ja očiju uprtih u njega, gušila u osećaju izdaje, možda moje, možda njegove, jedne oči su bile uprte u mene.
Tihe, usmerene, znatiželjne.
Jednako sam mrzela njegovu znatiželju, koliko sam poštovala hrabrost da je pretoči u nešto više.
Podrška zbog koje sam došla je elegantno napustila parče vremena sa kojim sam se stopila. On je odlučio da se povuče. On je doneo odluku koja je od mene sačinila, nikog. Ili se samo ja nisam mogla otrgnuti osećaju da sam se u nikog pretvorila.
Ne znam šta su one oči videle u meni, ali znam da sam ja u njima videla dečačku maštu. Neprikosnovenu, neukroćenu koja je mogla ići svuga, i za nju bi svaki put bio ispravan. Svaki bi, skrećući bezbroj puta dobijao svoju savršeno ravnu putanju koja bi ga izvukla iz šume. Na čistinu.
Potpuno nepoznate oči, od kojih ništa nisam očekivala, jer se moglo desiti sve, su me gađale pitanjima na koje nisam imala odgovor. Tražile su te odgovore sa mnom iz svoje lične perspektive sa spremnošnju da zavire u moju perspektivu poimanja subrealnosti na koju je sve spalo. Pričala sam izvesno vreme, jer je to bilo jedino što umem. Nisam se usudila da načinim više ni jedan korak.
Onda su ustale mirno, hladno, sa osmehom i prislonile svoju mašinicu za reči na moj obraz.
To je bila tačka na mojih 24 časa koja su isticala. Tačka na strah i paniku koji su me obuzimali ponovo i koji su me treali samo na jedno. Na beg. Opet.
Tako sam od Zelenog venca preko pustih nepoznatih ulica izašla na ćosak 24.8'13. u 8:00h i 24.8.'13. u 12:00h kada je moj put počeo da se bliži kraju.
"Zdravo Mama, me čujes?
Mama?
Prekidaš mi se!
Mama?!"
Sranje. Veza se prekinula. Opet.
Svaki put kad bih joj odbila poziv srce bi mi preskočilo. Onda bi me hvatala panika i bežala bih bezglavo sve dok se ne bih sama našla na čistini. Da je čujem kako diše sa druge strane žice.
Sada se veza prekinula. Nisam mogla da je dobijem. A čini mi se da sam bežala zauvek. I sada nije bilo njene oštre reči da mi podmetne nogu. Morala sam da nastavim da bežim. A nisam imala kuda, nisam imala kako. Vreme je prolazilo kolovozom, a ja sam stajala kraj njega. I nemo gledala u stopala, u točkove, u prazne gradske tračnice.
Izgubila sam se u žegi, u suncu koje mi se obrušavalo na teme, u glasovima, u smogu, u mislima koje nisam mogla da uhvatim. Uradila sam jedino što sam znala, ušla sam u prvi autobus koji je naišao. Zatim u još jedan, i još jedan. Stanice su prolazile, ljudi su ulazili i izlazili a ja sam i dalje stajala u pogrešnom prevozu. Sela sam i izvadila deo dečačke mašte koju sam sada već punih par sati ranije pokupila iz nečije kućne biblioteke. Polako su me slova gutala, strah i panika su me zajedno sa krvavim ulicama Bostona uvukli negde duboko izmedju redova. King je najbolje znao kako da me nepovratno smrvi vrtoglavom potragom za dušmaninom kog je nemoguće indentifikovati. Taman kada sam pomislila da sam se uspešno izgubila u potrazi za njegovom percepcijom realnosti, tada sam kraičkom oka videla da se jesam izgubila. Potpuno. U svojoj realnosti.
Našla sam se u bloku "Sutjeska", na magistrali, na još uvek toplom asfaltu. Na dobrom tragu, na potpuno pokrešnom kraju puta, koji me je trebao odmesti, domu?
Ljudi oko mene su trčali, saobraćaj je stao, kolovoz je ostao pust. Dok sam pokušavala da shvatim šta se dešava postalo mi je jasno da stojim sama u moru pitanja dok mi samo nebo pada na ramena. Možda najkrupnije kapi koje sam ikad videla udarale su me u grudi a ja sam se pitala koje imaju veću silinu. One koje su me napadale odozgo ili one koje su mi se odbijale o stopala i prskale me po očima. Omamljujuci miris omekšivača iz pozajmnjene majce je počeo da napušta tkaninu, šminka koja se slivala niz obraze učinila je print "Vintage brand" skoro neprepoznatljivim, a ja sam se smejala. Osetila sam kako sav stid i pogaženi ponost, koji su me naposletku i naterali da započnem ovaj beg, jednostavno nestaju. Prestaju da mi grče šake. Prestaju da me ostavljaju kratkog daha. Odvezuju konačno klupko koje sam skoro rastrzala na komadice pokušavajući da ga odmotam.
24.8.'13. 14:00h
Sat vremena vožnje autobusom kasnije, našla sam svoj odgovor. Našla sam podršku za kojom sa trčala poslednjih 24 časa. Nasla sam jedinu vrstu podrške koja mi je pristajala. Našla sam se slobodnom.
Našla sam se u bloku 64, sama, spokojna, mirna, na pragu, doma?
Ubola sam prstom u rupu na Frojdovom zakoniku, čiji su me postulati osudili na pritvor u kome sam morala da preležim noć. U mraku sam morala da odsedim svoje i iako se tmina činila pregustom da bi ikada prestala, jeste. Svanulo je, i ja sam uspela da pobegnem.
Beg me je doveo, ni manje ni više nego, domu.
23.8.'13. 12:00h
"E mala, me čujes?
Kasnim, sačekaj me na Zelenjaku za 20min.
Lepotice, prekidaš mi se."
"Tu sam.
Zelenjak za dvadeset."-u tih pet reči stala je sva agonija, čitav odgovor na pitanje zašto sam, kako, i kojim putem nasla svoj put do, doma?
Dvadeset minuta, beskrajno sumnji, i malo šetnje po Beogradskoj kaldrmi kasnije, sedela sam u "Skici" na Kosančićevom vencu. Sedela sam u nesumnjivo sivoj skici tuđeg života. Života koji ne poznajem, očiju kojima ne verujem, usnama čiju realnost preispitujem sve više, sa svakom rečju koju oblikuju svojim obrisima. Nakon nešto belog vina počela sam da plivam u vodama morala za koji prvi put čujem, lažima koje zvuče previše stvarno da bih ih osporila, emotivnoj magli kroz koju nisam želela da vidim.
Ja sam postala nečiji glas razuma, nečiji stub oslonca, nečija davljenička slamka.
U potrazi za ličnom potvrdom poente postojanja, nastavila sam da plivam. Prihvatila sam njegovu percepciju mene kao validnu. Validnu za taj momenat, to mesto, taj razgovor.
23.8.'13. 18:00
Dorćolski kej. Valjda. Više nisam znala svoje koordinate, ali sam znala da se blizim živom blatu. Nisam znala zašto, ali sam se nadala da grešim. Negde u nadi, negde u razgovoru, postala sam rob zatvorenika kome sam pokušala da pokazem izlaz. Izgubila sam svoj izlaz. Ne, strgao mi je sa vrata ključ od jedinih vrata kroz koja sam umela da išetam. Nesvesno sam potpisala ugovor koji nema rok trajanja, ugovor koji nisam pročitala do kraja, ugovor na kome je svako slovo mog potpisa značilo predaju moje slobode njegovoj taštini. Bila sam ubeđena da čitam mrtva slova na papiru, slova koja piše pero izgubljenog dečaka. Dečaka koji se našao u svetu odraslih iz kod ne ume da izađe. Izađe živ.
Nisam bila dobrog ubeđenja. Ja sam se našla zarobljena u luna parku prevelikih, prebrzih vrteški od kojih mi je postajalo muka.
23.8.'13. 20:00h
Svetla luna parka, postaše baklje pakla koji me je gutao polako. Zabavni park je postao cirkus nakaza.
Sva imaginacija, vajanje stvarnosti, oslikavanje realnosti... sve je nestalo. Postalo je sirovo, bukvalno, svepristuno. Njegova snažna muška ruka, oko mog struka. Njegov pogled uprt u međunožje koje je gušilo štepove farmerica pred mojim očima. Lajna kokaina na staklenom stolu. Dim cigarete na terasi. Jeftin zvuk elektronske klavijature. Zadah vina iz šolje za kafu.
"Ti ima da sediš ovde"-vrata se zatvaraju.
"Idemo kad završim"-vrata se ne otvaraju.
Mazeći pudlu na nečijoj terasi, gutala sam sa dimom svoj plan za napolje, sedela sam ukočeno i čekla.
Slušajući sekundaru, čula sam Frojda. Videla sam sve muške oči. Namrštene obrve. Zgrčene vene. I svoje pomešane emocije.
Setila sam se šake jedinog muškarca koga sam volela, na svom vratu. Opet.
Silinu nejgovog pokreta kako me pribija uza zid. Opet.
Jačinu njegovog glasa koji mi ne da da maknem. Opet.
Setila sam se šake jedinog muškarca koga sam ikada mrzela, kako mi oslikava Rošahovu mrlju preko obraza. Opet.
Neprikosnovenost njegovog autoriteta koji moju egzistenciju dovodi u pitanje. Opet.
Goli bes koji iz mene izbija ostavljajući me zaključanu, sa druge strane njegovih vrata. Opet.
Tako je počela trka stida i poniženja sa besom i prezirom. Trkali su se sa otkucajima mog srca. I jedni i drugi.
Je*em im mater.
Što sam bila besnija, više sam se plašila. Plašila sam se onoga što ću morati da uradim. Plašila sam se činjenice da znam kako. Plašila sam se realnosti da mi nije prvi put.
Pre nego što sam, sve ono što jesam, morala da oštrim pokretom izvučem iz struje...
Pre nego što sam morala da svoj pogled zamažem blatom koje ne gleda...
Pre nego što sam morala da se pretvorim u bezobličnu masu, i da pustim nečiji um da sa time radi šta hoce...
Pre nego što sam morala da ukradem đubrovnik kojim ću se sastrugati sa poda kad sve prestane...
...rupa je beskrajno gladna, glupo proždrljiva. Otvorila je vrata mog zabavnog parka i kako je prljavo poniženje ušlo kroz njih, moj strah je izleteo napolje.
I ja sam sa njim.
23.8.'13. 23:00h
"Uspela sam da izađem.
Kuda sada?"
"Pravo pa desno.
Čekam te."
Jednom mi je neko rekao da je najbolji način da izađeš iz šume u kojoj si se izgubio, da samo ideš pravo.
Sa njegove tri reči, ja sam skrenula desno.
Kada sam prividno napustila svoj zatvor, činilo mi se nemogućnim da ostanem sama sa sobom. Činilo se preteškim. Činilo se neproduktivnim. Imala sam utisak da bi to bio korak u nazad. I tako sam skrenula desno.
Stvorio se preda mnom kao što je i rekao da hoće.
Zagrljaj me je napokon oslobodio. Činilo mi se da sam prodisala, da se srce smirilo i da je sve u redu.
Pogled- kroz mene; znak pitanja na ustama su mi jasno stavili do znanja da sam odahnula prerano. Opet.
Pela sam se uz stepenice, za čije koordinate čak nisam ni pitala. Svaki korak napred bio je moj pokušaj da objasnim šta se dešava, da opravdam zašto se dešava. Iza svakog stepenika čekao je deblji zid. I nastavila sam da se probijam kroz njih dok me opet samo On nije čekao na vrhu ledenog brega.
Bio je tu za mene, kao što je i rekao da hoće.
Ali me nije slušao.
Njegovo razočaranje što više ne može da me posmatra onako kako bi želeo je bilo jednako veliko kao i serija mojih pogrešaka koje su uzok tome.
Njegova sumnja da me odluka koju sam donela čini osobom koja mu se ne dopada je za mene bila poražavajuća.
Našla sam se zarobljena između želje da me vidi onakvu kakva sam, da prozre suštinu mojih namera koje su me dovukle njemu i činjenice da On u meni vidi samo nekog ko ovu priču režira.
Režira sam. Sam protiv sebe. Zbog sebe.
24.8.'13. 02:00h
Dok sam se ja očiju uprtih u njega, gušila u osećaju izdaje, možda moje, možda njegove, jedne oči su bile uprte u mene.
Tihe, usmerene, znatiželjne.
Jednako sam mrzela njegovu znatiželju, koliko sam poštovala hrabrost da je pretoči u nešto više.
Podrška zbog koje sam došla je elegantno napustila parče vremena sa kojim sam se stopila. On je odlučio da se povuče. On je doneo odluku koja je od mene sačinila, nikog. Ili se samo ja nisam mogla otrgnuti osećaju da sam se u nikog pretvorila.
Ne znam šta su one oči videle u meni, ali znam da sam ja u njima videla dečačku maštu. Neprikosnovenu, neukroćenu koja je mogla ići svuga, i za nju bi svaki put bio ispravan. Svaki bi, skrećući bezbroj puta dobijao svoju savršeno ravnu putanju koja bi ga izvukla iz šume. Na čistinu.
Potpuno nepoznate oči, od kojih ništa nisam očekivala, jer se moglo desiti sve, su me gađale pitanjima na koje nisam imala odgovor. Tražile su te odgovore sa mnom iz svoje lične perspektive sa spremnošnju da zavire u moju perspektivu poimanja subrealnosti na koju je sve spalo. Pričala sam izvesno vreme, jer je to bilo jedino što umem. Nisam se usudila da načinim više ni jedan korak.
Onda su ustale mirno, hladno, sa osmehom i prislonile svoju mašinicu za reči na moj obraz.
To je bila tačka na mojih 24 časa koja su isticala. Tačka na strah i paniku koji su me obuzimali ponovo i koji su me treali samo na jedno. Na beg. Opet.
Tako sam od Zelenog venca preko pustih nepoznatih ulica izašla na ćosak 24.8'13. u 8:00h i 24.8.'13. u 12:00h kada je moj put počeo da se bliži kraju.
