2012 in short review

SMS poruke, izjave i sl. njoj upućenje iz 2012te

"Ti si loša investicija, nestalna i nepredvidiva"
"Joj bebo kako sam sad setna bez tebe, ljubi te mama."
"Ti si teški antikonformista i hejter."
"Merci lepa beštijo."
"Zašto imam osećaj da te više neću videti?"
"Izgledaš kao Justin Bieber"
"Volim ova jutra sa glavoboljom, kajanjem i zavejanim ulicama. Sta se sa tobom desilo?"
"TAP!"
"Nestao je pre četiri nedelje."
"Srce lepo bakino, sve ona može sama. Đina!? Ipak moraš da se udaš."

U 2012 Ona

-se preselila
-ofarbala
-je počela da kuva
-je naučila da zameni osigurač
-je odlepila na jazz
-se nije zaljubila
-je probala lignje
-je počela da trenira
-je postala student
-nije izgubila nijednog prijatelja

Šah-mat?

     Svaki put kada bi odlazila,  naslonjen na dovratak, pogledom bi čepao senku njenih stopala niz hodnik. Gledao bi lagane vlasi njene svilene kose, uredno ošišane na paž. Katkad bi sigurno i zavodljivo kroz smešak pozvao njeno ime. Na šta bi se ona na potpeticama okrenula, pogleda hladnog i dalekog, i u mestu zastala. Osmehom koji ponos tera i inatnim sporim korakom ona bi se, sve do tad, vratila nazad njemu. 

Umor potpisao je da se odjednom moraš nasloniti jer stajati postaje preteško.
Nužnost obaslaja je hodnik neonskom vriskom, zaboravivši prevrtljivo septembarsko sunce.
Vreme načinilo je plavi paž sedim.
Strah pozvao je umesto čežnje. Osvrnula se dosada umesto ustreptalog srca.
Korak nastavio je kuda je i krenuo, težak i spor. Brže nije mogao sve da je imao kuda.

Mlad postaneš star, studentski hodnik postane bolnički, u dovratku ostaneš sam.


     Svaki put kada bi dolazila, ušuškan u postelju, sklanjao bi novine sa kreveta kako bi joj kraj sebe napravio mesta. Cim bi sela, odlagao je časovnik na sto kako bi odigrali partiju šaha. Katkad bi držeći se za kralja u mestu zastala. Na sta bi joj on sigurno, kroz osmeh, prošaptao potez. Teškim disanjem koje mu san na oči nateruje pozdravljao bi je. Slabim stiskom dečje ručice, otpozdravljala bi. 

Grč zadržao je stisak ali ga neverica natera da pusti.
Sećanje načinilo je od saveta lekciju.
Smrt oborila je kralja.
Život stavio je belog pijuna u njenu ruku.
Sekundara je gonjena u istom smeru. Mladost nije mogla zaustaviti vreme.

Mali postaneš čovek, uzdah postane potez, od partije ostane život sam.

Istim hodnikom....
                        Jedno staro srce odlazi, koje će poraženo plakati zauvek zato sto zbogom izustilo nije.

                        Jedno mlado srce dolazi, koje će zaigrati odlučno  zato sto uspomenu zaboravilo nije.
   
    

Nesumnjivo, zima

Sunce u zenitu, parče betona i njih dvoje. Okolo trava žegom ispijena, kao da je avgust, a nije bio. Negde daleko, u vrzino kolo uhvatiše se stara stabla koja kao da je neko gasom zalio. Sedela mu je u krilu, grleći mu glavu i pritiskajući je na grudi. Činilo joj se da u njegovim ušima čuje muk.
Imam sliku, nemam ton.
Samo prigušeno zujanje za koje nije mogla reći stvarno li je ili ga samo ona čuje. Svrake su bile stvarne. U krugovima su im letele nad glavama, mrgudne, ispuštajuci poneki krik koji kao da se odbijao o svetli beton i zabijao joj se u potiljak. Njoj se činilo da bi je s vremena na vreme prostrelile oštrim pogledom.
Oko njih ustajao vazduh zaudarao je na zlo. Šta god je nameravala izgovoriti gutao je i mesto toga pljuvao njoj nešto sasvim strano.
 I danas bi je svako, sa malo muke, mogao ubediti da je sve bio san.
Noć koja je usledila, daleko varljivija nego dan koji će joj uskoro opet biti za petama, mirisala je na zimu. Nesumnjivo na zimu i ništa drugo. Prisutna u svoj svojoj tami, bila je jeziva.
Koračala je tim betonskim hodnicima po prvi put, no ta joj je noć odnekud bila poznata. Možda iz filma, možda iz sna a možda iz prošle zime u kojoj je blagi prezir bojio njenu senku slično kao i sada.
Šetala je sa njim kroz sneg koji je do kolena bio napadao. Šuma oko njih sa hiljadu glasova. Nebo nad njima nemo, sivo i beskrajno. Mesec je trebao biti iznad njih no ona kao da je videla kakvu senku što iza njega ostaje. Držala ga je čvrsto za ruku, osluškujući škripu kožnih rukavica i ritam njegovog hoda jer se tlo po kom korača može za čas pretvoriti u maglu.
Imam ton, nemam sliku.
Osećala je kako joj se krv slila u utrobu. Pitala se da li bi mraz mogao ubiti to što ona sada nosi u sebi. Sa prezirom što na tako nešto i pomišlja, nadala se da bi. Mrzela bi sebe svaki put kada bi je brižno pogledao a zatim se osmehnuo skrećući pogled u stranu. Volela ga je koliko i ideju da iščupa srce koje hrani. Mrzela je sebe i zbog toga. Mislila je da bi i on osećao isto kada bi makar i naslutio.
Opet sivi hodnik. Na kraju jedno stepenište. Zujenje je prestalo, čula je sebe kako trči. Videla je u dnu siluetu straha sa svrakom na ramenu.
Imam snagu, nemam glas.

They waited long enough

Čujem smeh iz susedne sobe. Puštam Enyu i postaje mi nevažno sto ne želim da im se priključim. Postaje mi teško što palim još jednu cigaretu iako sam obećala da neću. Guši me činjenica da nisam kod kuće.

Previše praznih pogleda. Traže nešto, ne znaju tačno šta. Ne vole da odu praznih ruku pa otimaju ono što im ne pripada.Ono što im se pruža ne vide. Ono čega nema traže za poneti.

Nedostajete mi! Katkad mi nedostajete i kad sedimo rame uz rame od straha da sutradan neće biti isto. Ne volim da vam čujem glas preko telefona. Ne volim da vam pišem. Volim kad se zagledamo jedni u druge i u tišini provodimo sate zajedno.

Njemu,
koji me nikada nije povredio. Koji me gledao hrabro kad sam bila najslabija. Koji je pridržavao konce kada mi se obmotaju oko zglobova. Koji se smeje mojoj ludosi i trudi se da je razume čak i kada nije u mogućnosti. Koji me sa ljubavlju zagrli i kada mora da me za kosu povuče.
Zato što je iza senke svog ćutanja velika osoba.
Zato što ume da oprsoti.
Zato sto poštuje sebe.
Zato što veruje u ljubav.

Njoj,
koja je uvek razumela. Koja je zavolela, a nije se nadala. Koja je nesebično pružila ruku iako nije znala da ću je prihvatiti. Koja je dozvolila da ne bude sama. Koja grize za one koje voli. Koja se bori sa jačima, i kad nema snage, zato što joj je dužnost. Koja skine masku, uputi mio pogled i prosto se izgubi u zagrljaju kad počne da veruje.
Zato što ume da kaže izvini.
Zato što je odana.
Zato što prezire nepravdu.
Zato što ume bes zameniti verom.

Volim vas zato što mi nista niste tražili. Nikada niste pokušali da otmete deo mene. Nepozvani niste prilazali prostoru koji je bio samo moj.
Niste dobili deo mene, već je bio na svom mestu. Kod vas. Samo nam je trebalo malo vremena da ga pronađemo.
Kada ste uz mene, nije važno ko zamahuje šakom. Nije važno koliko jako udara. Nije važno koliko ću nisko pasti. Znam da ćete strpljivo sačekati da ustanem.
Kada sam uz vas, volim za troje, smejem se za troje, ponosna sam za troje.

Nisam dovoljno vešta da vam rečima pokazem koliko vredite. Koliko mi značite. Koliko sam zahvalna što vas imam.
Ništa vrednije od prijateljstva sa vama nemam. Nemam čak ni to. Niti mi je potrebno.
Imam sebe, jaču za duplo.

Priča o Dečaku

Opori dim gušio je zidove male sobe u dnu kuće.
Negde daleko.
Negde u prošlosti.
Čuli su njihovi hrapavi izdisaji.U vazduh, suv i vreo.
Pucketanje lule i lagani džez.
Dečak, nožnih prstiju zavučenih između nabreklog dušeka i drvene ivice kreveta, naslonio je bradu na obla kolena držeći u šakama šolju vrelog čaja. Očiju razrogačenih gledao je mirno preda se, kao da se koncentriše na kakvu stvar koja mu iznenada može tek tako pobeći. Nestrpljivo je mrdao prstima, u pripravnosti, da iz tople postelje iskoči u trenutku kad mu se učini da je stvar postala uhvatljiva.
"Deda!"- povikao je.
Starac, umotan u staro vuneno ćebe, lagano se okrenuo ka dečku. Fotelja za ljuljanje, dublje je utonula u tepih. Izravno su gledali jedan u drugog.
"Sine, dovoljno je za večeras.
Spavaj."- zapovest jasna, opet nežna i smirena. Autoritet na koje dete gleda sa divljenjem.

Dečak tada, pod okriljem brige u tihoj noći, nije razumeo starca. Nije razumeo čega je bilo dosta u satima tišine koje su pred spavanje provodili zajedno. Nije mogao znati da će u nadolazećim godinama krenuti stazom koja će ga smestiti u istu fotelju koju je njegov deda toliko voleo. Da bi mogao postati ono na šta je sa strahopoštovanjem gledao, nikada nije pretpostavio.

U jednoj prolećnoj noći,
                                       Negde maglovito.
                                       Negde u vinu.
                                                                    , dok je, sad već ne tako mali dečak, pouzdano koračao svojm stazom, jedna devojčica koja nije znala kuda ide se zaljubila.

Zaljubila se u  tamne oči dok su šetale po granici između apsolutnog razumevanja i potpune odsutnosti. Dopale su joj se njegove mirne šake, dugi mekano savijeni prsti preko kolena. Dve duboko urezane bore između obrva što čuvaju tugu. Kosa lepršavo divlja, iskustvom neumoljivo ukroćena. Smeh na silu, sam protiv sebe. Reč obična i nepokolebljiva. Letargija, koja nije strahom izazvana. Zaljubljenost koja pred izazovom ustrepti. Devojčica koja želi da tu sedne na tren. Koja želi da tihi mir potraje. Na tren.

Posmatrajući njenu nemoć da u reči pretoči svoju potrebu za njegovom tišinom shvatio je zašto želi da se vrati tome. Da ponovo bude Dečak.
Setio se stvari.
Setio se perjanih jorgana i starog gramofona.

Sada je razumeo šta ga je one noći tako nenadano uplašilo. Tada davno, zadrhtao je kao i ona mnogo kasnije, od misli koje su se oko njega rojile. Živom mišlju starca do sebe, hranio se noćima. No detinja duša toga nije bila svesna.
Nije joj bilo vreme.

Pozivam za svedoka...

Pitaše me: "Šta je Smrt?"
Odgovorih im: "Ljudi, o Smrti ja ne znam ama baš ništa."

"Zašto vam srca zadrhte, kad se u predsmrtnim mukama noge obmotaju jedna oko druge?" - M.S.

Pričati o smrti. Hrabrost li je? Smelost. Drskost. Bezobrazluk ili Glupost?
Nezvan li je ona gost, ili dolazi na naš zahtev.
Da li svoje zgražavanje nad onim što smo za svog jadnog veka počinili i drhtaje pred onim za šta se nikad nismo usudili nazivamo strahom od smrti?
Kad nam pređe prag, bacamo li suze za njom zato što smo ostavljeni na ovom stubu srama ili zato što nekog svog u samoći upravo tamo ispraćamo?
Kad grumen teške zemlje ostavi mrlju na sjajnom drvetu, pitamo li se koga je kurva zaista ubila? Da li sa pravom bol u bes pretačemo, ne bi li na dnu flaše nužnost iz nemoći, kurvom nazvali?

Rekoh im: "O tome, šta se u kosti uvuče, kad ona povede za glavu, još bih znala reč ili dve."
No, to nisu želeli čuti.


                                                ...svaki je čovek uvek na gubitku.

Pročitaj je

Te noći sve je mirisalo na lavandu. Ranije toga dana, njena majka je u toku velikog spremanja pocepala tuce kesica sa  lavandom. Svake godine bi to radila iznova.One tvrde, jeftine, od grubog kariranog materijala, kesice lavande. Ona je mrzela miris lavande. Za nju je taj smrad bio kao najgori nasilnik među decom. Bio je intenzivan, gust, nagrizao joj sinuse i bio je kiseo. Sedela je, mokra, u donjem vešu na hladnoj kuhinjskoj stolici za stolom koji je i dalje bio lepljiv od soka nektarine koju je malo pre pojela. Volela je nektarine. Nektarine i bele trešnje. Njena majka je to dobro znala te ih je kupavala čim bi se pojavile, isto kao što bi uporno kupovala kesice sa lavandom, od grbave babe sa trotoara ispred pijace, iako je znala koliko ih je Ona mrzela. U kuhinji je ostao širom otvoren prozor. Odrvatni smrad lavande ugušio je donekle vonj bulevara. Vonj kojim su samo veliki bulevari posle dobre letnje kiše odisali. Sedela je pod golom sijalicom, sa knjigom pred sobom i češala se. Razčešavala je sitne ujede po nogama. Upornim grebanjem kao da je htela da kazni malu gamad. Setila se kako ju je kao malu majka grdila za to češanje i govorila joj kako će to sve biti jako ružne fleke kad odraste. Slušala ju je i izvijala glavu kako bi je bolje videla ali nije prestala da se češe. Nije prestala onda, nije prestala ni sada. Bar sve dok joj pod noktima ne bi ostala mala grumuljica kože natopljena limfom a sitna kap krvi ne bi polizala jagodicu prsta.
Knjiga nije bila njena. Bila je pozajmljena i valjda je zato imala neodoljivu želju da čeprka po njenim stranicama. Verovala je da naše omiljene knjige govore o nama više nego što bismo želeli da priznamo. Svako poglavlje odgovara na toliko puno pitanja, izoštrava sliku čijeg postojanja nismo ni bili svesni, daje nam ključeve od sveta u koji nas niko nužno nije zvao. Opet, svakom rečju koja nam nesvesno zaigra na usnama padamo sve duplje u rupu zagonetki koje sami nećemo moći da odgonetnemo. Tip koga jedva poznaje pozajmio joj je knjigu na njen zahtev. Pitala se da li ju je podsvesno zbog toga i zatražila? Da li je nekog kao što je on, hladan i distanciran toliko da joj u njegovom društvu postane neprijatno, uopšte moguće upoznati? Često se gubila u redovima njegove tišine, marginama u koje je gurao ljude bez da im to na bilo koji način pokaže. Jako dugo nije osetila da je neko posmatra toliko sa visine i sa toliko malo poštovanja a da ona ne vidi čega je to posledica. Smetala joj je cela stvar, i iako je tražila nešto prljavo i nisko u njemu ništa nije izbijalo napolje. Činjenica da nije znala i da je bila svesna da vrlo verovatno greši i u pogledu onoga što je mislila da zna nije joj dala da jednostavno odšeta. Jer Ona nije neko ko će prestati da čita samo zato sto se... uplašio.
Čitanje je za nju oduvek bio orgazmičan beg. Od svega, pa i nje same. Taj beg doživljavala je kao jednu od najintimnijih i najličnijih tajni od mnogih koje je čuvala. Sama radnja joj nije oduzimala dah niti ju je interesovala previše. Nju su uvlacili likovi. Pleli bi mrežu oko njenog uma, vezivali je onako kako je mrzela da bude vezana i oslobadjali je onako kako ništa drugo nije moglo. Upoznavala je sebe kroz njih iznova i iznova. Nikada iskreno nije razgovarala o knjigama. Jer, sve što bi rekla bio bi čist odraz onoga što ona jeste kada je najjednostavnija, najiskrenija, bez maski, kad čita. A to joj se nije previše dopadalo.
Razčešala je. Dovoljno je. Prestala je da se boji, nije joj više bilo neprijatno, bacila je jednu od svojih tajni na tacnu. Razmazala je malo krvi po butini, oblizala usne i privukla knjigu. Otvorila je i počela da čita. Ispočetka.

Niža klasa?!

Rodila sam se, recimo, u doba socijalizma. Moji roditelji su ona, sada tragično propala, generacija mladih ljudi koji su organizovali proteste, držali studentske govore, čitali filozofske romane pored logorske vatre.
Učili su me da je svaki život podjednako vredan. Govorili su mi da je svačija uloga u društvu jednako važna. Naučena sam da cenim svaku spremačicu, kuvaricu, pekara, ratara, vatrogasca, pandura, baba seru jebenu jer ja živim u urbanoj gradskoj sredini, kakva je sada, na njihovoj grbači.
Danas je, recimo, doba političke korektnosti, slobode izbora, slobode govora, jednakosti prava...
Danas mi je takođe saopšteno sledeće: "Srednje stručne škole su generalno za nižu klasu. Intelektualno i finansijski, nižu klasu."- Beograđanin. 18 godina. Mamino i tatino čedo, odraslo u Starom gradu, na Dedinju ili negde tome slično. Novčanicama od 10 briše dupe.

U jednoj, recimo, demokratskoj državi u 21. veku... Niža. Klasa. Niža? Klasa??

Mi, niža klasa, smo ponosni što smo morali da se borimo za sve što sada imamo, a da pritom pod borbom ne podrazumevamo vrištanje u majčinu suknju. Volimo što nećemo morati da jedemo govna ako opet budu padale bombe. Mi i dalje čuvamo igračke za koje smo štedeli od Uskrsa do Božića. Nama je najslađa kifla koju podelimo na velikom odmoru.

"Ti si za mene samo tehničar"
"U tome je ključna razlika između nas, ja sam za sebe Gea, po zanimanju trenutno tehničar. "

Za mene su arogantnost, prepotentnost, kurtoaznost i snishodljivost odlike jedne nezrele ličnosti. Ličnosti koja bi kao i jedna prosečno dobro hranjena čivava crkla posle noći provedene na ulici. Verovatno zato što od kašike ništa teže u životu nisu digle. Odlike onih koji ne razmišljaju o životu, jer jednostavno ne moraju. Ne bih ja to nazvala niskim,  nije u mom stilu.

Nešto kasnije, kada mi se pritisak spustio sa 300, na železnickoj stanici, podigla sam noge na klupu da bi devojka mogla da pomete lišće ispod mene. Rekla sam: "Izvini, što smetam."
Na klupi pored mene tri bosonoga dečaka, delila su jedan ledeni sladoled.

Nema suza, na asfaltu koji gori.

Mojim prijateljima,
kao i obično uz izvninjenje malobrojnima.

What are we looking for?

Večeras mi je matura. Ustala sam ranije da odem do svoje, sad već bivše škole, da vratim knjige u biblioteku. Zato što sam neodgovorna.

Kažu da mi je svet na dlanu. Da moj život tek počinje.
U povratku sam sela na buđavi zid na atomskom skloništu iza zgrade. Da razmislim o tome što mi je rečeno. Da razmislim o tome koliko uopšte želim bilo šta da planiram. Koliko imam kontrolu nad... bilo čim. Znam da je čovek ništavni crv. Jedna emocija, jedna misao, jedna ideja, ukoliko se usadi dovoljno duboko, može da nagrize u potpunosti naš na papiru, savršeni život.

Prilazi mi stara komšinica koja živi u stanu ispod mog. Znam je iz vremena kada je ona bila uspešna žena u najboljim godinama, a ja sam jedva mogla da na prstima dohvatim kvaku.
-Dobar dan, kako ste?
-Molim?
-Jel ste dobro?
-Evo dete, vučem se.
-Hajte, samo polako. Vruće je.
-Uh, jeste. A šta ću, tražim dedu.

Razmišljam sada, kako da joj kažem da je njen deda mrtav. Već godinama.

Noć je svačija: Deo drugi

ON: Nedelja veče. Režemo tri filma na DVD i puštamo ih. Prvi na redu za gledanje je francuski film ,,Romance''. Glavni lik, Mari, bleda, mršava francuskinja, setnih crnih očiju, obučena u usku belu haljinu. Naša junakinja ima verenika, bogatog, zgodnog verenika koji se bavi modelingom, a on ima problem. Ne može da ima seks sa svojom verenicom i kako kaže, to je sasvim normalno, s obzirom da je uspeo da ima seks sa njom tri meseca, što za njega predstavlja rekord. Ne zna koliko će ta pauza i nedostatak seksa da traje, ali zna da će potrajati. Ona je ljuta. Varala bi ga, ali smatra da to nije u redu, jer ona može njega da prevari, a on nju ne. Kako vreme teče, bleda francuskinja pokušava da natera svog verenika da spava sa njom, ali on kategorički odbija. U tom trenutku pomišljam da čovek ima neki kompleks, a mislim da i ona dolazi do istog zaključka, pošto nakon što on zaspe, ona odlazi u bar i upoznaje čoveka kojem je poginula žena i koji nije imao seks 4 meseca. To joj sasvim otvoreno kaže i ja i moja drugarica koja sedi pored mene se samo zgledamo. Uvek su mi čudni bili ti francuzi. Priča teče dalje, njih dvoje odlaze u kola, a onda mu govori da to veče neće ništa dobiti, već da joj da broj, pa će se čuti. Nakon toga se ona upušta u mnogo različitih avantura. Prvo sa udovcem, koji prilikom seksa u njegovom stanju govori da mu je žena umrla pre 6 meseci. Pitam se da li je to samo obična filmska greška ili je to namerno rečeno da bi se zapitali da li mu je žena zaista mrtva ili da li je uopšte i imao. Nakon avanture sa udovcem, Mari se upušta u svoje prvo sado-mazo iskustvo sa direktorom škole u kojoj radi. On tvrdi da je spavao sa 10 000 žena i pušta joj snimak radio emisije posvećene njegovom uspehu, a ona ga samo nemo posmatra. Na licu joj se vidi da sigurno nije došla kod njega kako bi slušala radio emisiju. Ipak, iz njegovih reči jasno se može videti da i on ima određene komplekse koji mu smetaju u socijalizaciji. On tvrdi da je spavao sa 10 000 žena, ali u isto vreme govori da je izuzetno ružan. Opet se pitam, ako ima već tako nisko mišljenje o sebi da li je zaista spavao sa toliko žena ili je jednostavno napisao neka nasumična imena u svoje beležnice. Kroz ceo film protežu se motivi kompleksa, niskog samopouzdanja, sekusalne nemoći,... Na momente film izgleda frojdovski, na momente sartrovski, što se posebno vidi u junakinjinim unutrašnjim monolozima. Mari u tim monolozima sumnja u sebe, njeno samopouzdanje više ne postoji, kao što ne postoji ni požuda u očima njenog verenika. Ona se pita da li time što je njena sloboda ograničena i što su joj misli prazne, ona ograničava i slobodu svog verenika. Možda bi trebala samo da ga pusti, da ga ostavi neko vreme, ali zbog ljubavi koju oseća prema njemu, to ne može. Igra misli, igra puna bezobzirnosti i nevoljenja, igra koja svakim minutom filma postaje sve ozbiljnija dovešće konačno i do neočekivanih posledica. Sve u svemu, film koji na momente želite da ugasite, na momente ne želite da se odvojite od njega. Film koji je pokušao da bude umetnički X rated film. Nekoliko scena želećete da preskočite, neke su pak dobre za gledanje. Unutrašnji monolozi su dobri, ponekad malo plitki, ali teraju na razmišljanje. Sve u svemu film za pogledati nedeljom veče. Moja ocena 5.5/10.     

ONA: Noć je mirisala na sex. Prsti su mirisali na jednostavno, na dim. So me žuljala pod noktima dok sam sipala treću čašu vina. Usne, mirisale nu na nabreklo i modro. Dah je odisao tupim mirisom slatke gorčine.

Šta se desi kada šaka frustracije i kompleksa zakuca na vrata sexualnosti. Kada podvezicu diskrecije otkačimo od morala i ono telo, što je bilo naše, bacimo nagonu da ga rastrgne i servira po porciju...

...požudi. Hodala je poprilično nezrapno, no njen dugi korak bio je siguran i stabilan, izgledala je skoro kao da zna gde je i zašto pošla. Obučena u belo, drap i sivo delovala je naivno, čisto, obično. Bez šminke, večito sa gustim pramenom preko pola lica. Duboko nezadovoljna, ubedjena u svoju tragediju, plakala je često. Više su suze same tekle i jele joj obraze nego što je ona plakala. Opružila bi svoje beživotno telo po čistoj postelji i gledajući u jednu tacku, prevodila bi misli iz svog uma njima, strancima, koji su se igrali njenim mesom.
Mrzela je njega zato što je ne voli. Verovala je da je njegova nezainteresovanost za nju, kao ženu, odraz dubokog prezira. Prezir koji je umislila grickao je njenu realnost za doručak. Mrzela je njih zato što je koriste i zato što nemaju pojma o čemu ona govori. Prezirala je sebe zato što je svoje emocije dala čoveku koji joj sa gadjenjem prilazi, dok je svoje telo prodala strvinama pored kojih nista drugo nije mogla nego da se u kamen pretvori. Ludilo, histerija, unutrašnji razdor... sve je to njene male grudi, uzak struk i široke kukove činilo neodoljivima. "Romance"(1999)

...fetišima. Hladan metal seče ljigavi žele. Jagode. Šampanjac. Ljuta paprika. Mleko. Med.
Valjda i sam život slično teče. Želela je da on preuzme kontrolu, jer ju je ona izgubila. Želela je da zadrži kontrolu nad načinom kojim je on izabrao da joj istu oduzme. Ne može tako. Ako želis da te povez potpuno zaslepi moraš mu dozvoliti da ga veže čvrsto. Ako želiš da brine o tebi, onda on zna šta je za tebe najbolje. Poželiš li ga budeš njegova jeftina striptizeta, moraćes da pred njim puziš, za pare.
Igraj. Igraj prljavo! "Nine 1/2 Weeks" (1986)

...mašti!

Kupi mi, majko, top!

-Dobro jutro ljubavi, ja se uspav'o, moram trcim po potpis, cime da stignem tamo?
-11 i 9. Znas li ko nam je predsednik drzave?
-Znam, pi*ka im materina. Izgubio sam hiljadu dinara, dos'o ovaj!

Rasla sam uz "Crnog bombardera", "Nebesku ulicu", "Rane", "1 na 1", "Natasu", "Strsljena"... Svake nove godine kada bi neka od domacih televizija odresila kesu gledala bih iste filmove iznova. Recenice dobiju nov smisao, pocnes da places nad sudbinama, a ne nad srusenim kosevima, shvatis zasto srpski film mora da pokaze bar jednu sisu. Iz godine u godinu sam ucila iz njih, i volela ih sve vise jer ja, ipak, ne rastem "tamo".
Ja sam dete nekog drugog vremena, nekog boljeg vremena.

Popila sam sinoc par litara piva. Demokrate su delile besplatno pivo. 7 mladih, jedan pas. Troje nije glasalo.
Pre izbora sam imala argumente, uletala u raznorazne debate, pila svoje pivo i smejala se. Sinoc, mi se nije pricalo. Nije mi se ni pilo. Cudno sam gledala ljude koji su se grohotom smejali.
"Kaznite! Izadjite 20tog maja, kaznite Borisa Tadica."-T.N.
"Ja vodim iskljucivo mirovnu politiku i u svojoj zavrsnoj reci necu nista lose reci ni za koga"-B.T.
Birala je Srbija. Izabrala je.


-Bice, deco, "Dervis i smrt", "Prokleta avlija" i slobodna tema, pa birajte. Mislim se, ovo je jedinstvena prilika, da napisem kod kuce jedan tekst i da ga slobodno prekopiram u sva tri polja. Da li sam luda sto cu, opet, da se kockam sa svojom zakljucnom ocenom?
Imam osecaj da cemo kaldrmom u Nemacku po Marlboro.
Sutra idem u bioskop, jer imam osecaj da ce ga mozda zatvoriti.
Vracam se u skolu ruskog.
Necu dozvoliti sebi da upadnem u vatru, a neko mora da istrpi, da proguta silne utiske. Papir ce.
Kockacu se.


-Palim u Ameriku. Jebi ga, obrazovanje.
-Palimo svi za Australiju. Jebi ga, pare.
-Palim za Italiju. Jebi ga, umetnik.
...
Volim supu iza koje sam igrala zmurke.
Volim svoj grad, volim kako dise.
Volim kafanu i dunju, kad smo svi tu.
Volim svoj jezik, volim sta se njime pise.
...
-Dj?
-Sta? Ja ostajem ovde.

Noć je svačija: Deo prvi

ON: Skoro je ponoć. U centar sam stigao ranije nego što sam planirao, jer je autobus došao čim sam zakoračio na stanicu. Računam da će moja drugarica kasniti, pa odlučujem da prošetam i da se pojavim sa pet minuta zakašnjenja. Izlazim iz Dunavskog parka i vidim devojku na štiklama u uzanim farmericama ispred sebe. Odmeravm je od glave do pete. Sviđa mi se kako šeta. U jednom momentu shvatim da bi to mogla biti moja drugarica. Ona zastaje na trafici i stvarno - jeste ona. Za sve ove godine koliko se znamo, nisam primetio da joj tako dobro stoje farmerice. Prelazimo preko puta i ulazimo u kabare, ako se tako može nazvati. Iznenađen pojavom čuvara kojeg sam ugledao čim sam otvorio vrata, nespretno ga pozdravljam. Otpozdravlja mi i nastavljamo dalje. Silazimo niz stepenice i već tu shvatam da je ceo klub sličan onim opisima sa kojima sam se sretao u knjigama i filmovima. Silazeći na zidovima vidim slike Čarli Čaplina. Ni sada mi nije jasno zašto se on nalazi na ulazu u strip klub. Možda zbog toga što gazda voli njegove filmove, ili gazdarica voli niske momke, a možda ima veze i sa tim što je dobio poslednje dete u 81. godini. Kada smo sišli i zakoračili u glavnu prostoriju, pozdravlja nas konobar. Odlazimo do mesta, a on nas u stopu prati. Pokušavamo da pogledamo cene u karti pića, ali u mraku ih ne razaznajemo. Vina u čaši kaže konobar nema. Zato odlučujemo da poručimo pivo. Zavaljujemo se u sedišta i kao pravi pisci željni za građom, zbog čega smo zapravo i došli tamo, primećujemo sitne detalje. Najpre, sve je crveno, a onda I da se iznad naših glava nalaze tri vitraža. Jedan u obliku trougla, drugi kvadrata, a treći opet trougao. Pokušavam da ih rastumačim. Onda vidim da u klubu još uvek stoji zimska dekoracija iako je maj već odavno počeo. Sa naše leve strane nalazi se neki debeli, pretpostavljam novopečeni biznismen ili sin novopečenog biznismena pred kojim stoji flaša šampanjca, a pored koga sedi žena koja ima blizu pedeset godina. Dobro se drži ta žena iako je očigledno da je rodila nekoliko dece. On je pipa za sisu, a ona se veštački smeje. Taj njen osmeh više liči na mešavinu plača i gađenja. Naš biznismen pokušava da je poljubi i ona mu uvzraća, ne otvarajući usta. Prekoputa nas sede sve devojke, a iznad njih još jedan besmislen vitraž. Ja u njemu vidim golo žensko dupe, ali ko zna šta zapravo predstavlja. Počinje prvi nastup. Prelepo izvajano telo, gusta crna kosa, neverovatno visoke štikle, nesagledivo duge noge i možda najbolje dupe koje sam video. Pogled joj je mutan. Iz njega se ne mogu pročitati emocije. Kao da stavlja gvozdenu masku svaki put kada izlazi na scenu. Tada shvatam, sve one, iz večeri u veče, nose iste maske. Dok ona zavodljivo igra, ja osećam da su farmerice večeras definitivno bile pogrešna odluka. Gledam u drugaricu pored sebe i zahvaljujem joj što je tu večeras. Sam verovatno nikada ne bi ušao ovde. Malo me sramota zbog mog podignutog kurca, ali računam, razumeće ona. Ipak sam ja muško i moram da odreagujem. Dok ja sedim zapanjen njenim fizičkim osobinama i primećujem tetovažu zmaja na levom boku, drugarica je zapanjena pokretima striptizete i skreće mi pažnju na šljokice na tangama. Ponavljam u sebi ,,fokusiraj se'', ali to baš nešto i ne pomaže. Nastupi se smenjuju jedan za drugim, devojka za devojkom, pesma za pesmom. Svaka devojka ima isti izraz lica, ali svaka je posebna na svoj način. Ubrzo ostajem slep od tolike ponude dobrih sisa. Pored nas prolazi travestit i zahvaljujući njemu ili njoj, polako dolazim sebi i opet počinjem da primećujem detalje i lutam pogledom po prostoriji. Vidim da su sve devojke ustale i sele za ostale stolove kako bi izvukle još po koji evro od tatinih sinova koji su tek stigli. Za stolom sa naše leve strane - stanje nepromenjeno. Naš dragi novopečeni, debeli biznismen i dalje pokušava da odvede striptizetu u mrak, a ona i dalje ima isti onaj izraz prepun gađenja. Pogled mi se ubrzo ponovo vraća na scenu i gledam devojku koja pleše uz zvuke Zaz-a. Počinjem da se smejem. Nakon njenog nastupa na scenu stupa debeli gutač vatre, a posle njega i klovn-mađioničar sa banalnim trikom. Čim je izašao na scenu, znao sam da od njega ne treba da očekujem mnogo. Muškarac srednjih godina, vidno pijan u improvizovanom klovnovskom odelu nije mi izazvao čak ni napad koulrofobije, ali taj klovn se potpuno uklapao u ambijent jeftinog kabarea koji se trudi da bude na svetskom nivou, a opet ostaje jasno da ukoliko želite da gledate dobre sise kako igraju uz muziku big benda i mađioničara koji čini da slonovi nestanu, morate da platite više od sedam evra koliko smo mi platili dva piva.

Ubrzo nakon nastpa mađioničara odlučio sam da mi je dosta, a video sam da je dosta i devojci pored mene. Ustajemo, plaćamo račun i bacamo poslednji pogled na sto novopečenog biznismena i dame u beloj haljini. Žao mi što odlazim ne znajući ishod, ali kada bi pogađao, verovatno bi bio u pravu. Izlazimo na ulicu. Kiša je padala i za sobom ostavila svež miris pločnika. Udisao sam ga punim plućima, prepun utisaka, nisu mi više smetali ni loši klovnovi-mađioničari, ni prašina, ni mrak. Mesec je sjao nasred neba, a vazduh je bio lak i prozračan. U dnu ponora noći nazirao se svetlosni trag zavetnih vatri. Zasadi crvenkastog cveća kraj trotoara, tužne lokve prošle kiše i fosforno nebo blještali pod mesečinom. Zvezde su mi izgledale kao vatrometi, a na ulici i dalje nije bilo nikoga osim nas. Uprkos tome, osećao sam se odlično.     

ONA: Grad spava. -Dok mi je drugar odmeravao dupe, ni ne znajuci da sam to ja, cinilo mi se da je tek prosla ponoc.
Mafija se budi. - otvara mi glomazna vrata lokalnog striptiz bara i pusta me unutra.
Dobro vece Gospodine. -pozdravio ga je muski, od dima hrapav, glas. Njega. Vec ovde sam prestala da postojim.
Dok je Jassica Rabbit pevusila jeftinim fotografijama Charlie Chaplina "Why don't you do right", moje stikle su meko  pod tepih boje krvi gurale ono malo morala sto mi se u senku skrilo.
Usne, trougao, apstrakcija. Tri losa vitraza, jedan kraj drugog. To je nas sto za veceras.
Preko puta, za jednim stolom sedeo je bivsi kamiondzija koji je preprodajom stoke zaradio velike pare i sada vozi mecku. U jednoj saci je vrlo ruzno drzao casu spricera, drugom se uhvatio za dojku dame u beloj haljini od likre koja mu je sedela u krilu. Imala je bar 45 godina, par komada dece kod kuce i odvratan izraz gadjenja na licu.
Sve je crveno. Od podijuma, preko zidova do lasera koji su ispisivali nesto po isto tako crvenim tangama sto  mi lete pred ocima. Prelepo telo, duga crna kosa, vrtoglavo visoke potpetice, mutan i dalek pogled. Ne znam sta je i kako radila sa svojim nogama ali je bilo zadivljujuce. Kada smo skliznuli do Gotyea ona je lagano svukla svoj donji ves. Nisam odreagovala, kao da njenu obnazenost nisam dozivela kao nesto neprirodno, mada sam u tom momentu osetila miris dignutih kur*eva.
Pomislih, u pristojnim klubovima nista manje vulgarno i prosto plesu devojke za jedan martini pod parolom da traze finog momka.
Ovde je bar sve sirovo iskreno. Dosao si da vidis par dobrih sisa, to ces i dobiti. No muss, no fuss. Ona prodaje svoju vestinu, njihove gladne oci je kupuju u evrima i polvaju je kiselim sampanjcem.
Palila sam jednu za drugom i grickala opsesivno zanoktice s vremena na vreme. Gusio me dim, podvezice kao da su mi stezale omcu oko vrata, pogledi su me pekli ostavljajuci za sobom neki cudan osecaj svraba.
Nisam sigurna da li se divim njihovoj sposobnosti da iz noci u noc zakucavaju osmeh na lice ili me ista tera na povracanje. U momentu kada je dizelas do nas zalepio pogled za trandzu  velicine trokrilnog ormana  cela stvar mi je postala tuzna.
"Sve je samo stanje uma" -parola pod kojom ja funkcionisem vec neko vreme se na ovom mestu pokazala kao nepobitno ispravna.
Uzivala sam u svojoj zarobljenosti, gubila se u obrisima golih tela, oblizivala usne gorke od piva.
Kada je napunjenom umetniku do mene bilo dosta, opet me je pogledao kao prijatelja te smo za nesto ispod deset eura kupili svoju kartu za laku noc.
Pala je kisa, ostar i svez vetar mi se zavlacio u rukave. Imala sam osecaj da me njegov dodir vezuje, oblio me hladan znoj, najezila sam se i nasmesila. Muk i tama su mi za cas vratili, na tren, izgubljeni osecaj slobode.
Legla sam vrlo mirna i spokojna. Tonula sam u svoj licni blud disuci polako i sigurno.
Grad se budi, bez jedne naivne Lolite.

I dok jutro priča...

Sedela je na sredini sobe, na sivoj ivici velike tapacirane stolice . Dok je svako stopalo svojim putem trazilo po jedan na podu usnuli balon, njena kolena su se ljubila. Iz kuhinje je tracak svetlosti kroz jedva odskrinuta vrata sale, u kojoj je sedela, obasjavao njen duboki sivo-smedji razdeljak, davao sjaj njenim golim listovima i pozivao na blud.
Iz muklog ugla,  Evorina "Ingrata" saptala je klasicnim tonovima, koji su je nepogresivo bacali tacno tamo gde joj je bilo najteze da ode. Skoncentrisana na svaki svoj nepotrebno zgrceni misic, krutost  udova koja nije u skladu sa njihovom duzinom, pokusavala je da razveze svoj um i dopusti tonovima da podmazu zupcanike u njenim kostima. Gorki, opori miris koji je nekada nosila njena majka nezaustavljivo je uvlacio u vrtlog uspomena sve dok nije osetila stisak saten trake oko skocnog zgloba, miris laka u kosi, nezno grebuckanje tila oko struka. Tako je refleksinim istezanjem risa uz grcenje noznih prstiju  laganim iskorakom zakoracila u sebe od pre mnogo godina. Ona tada, je volela da se igra balonima. Nezno ih je pritiskala, setala po parketu, pustala njih da vode nju. U zabludi da oni vode nju, posla je naivno u zagrljaj jednom od njih.
Kada je trebala da se u nazad izvije sve dok joj to sam gusti vazduh dopusta, naletela je na barsunaste, vazduhom istim pune, nejegove grudi. Ogledalo, u kome je posmatrala onu sebe koju je poznavala, se u trenutku trebalo razbiti o meki drveni pod. Ali nije. Elegantno-ustogljeni pokreti joj se ucinise namrtvo dosadnim te je pustila njegove kukove da je vode kuda kod da je ovaj omamljujuci ritam vodio. Izdisao je cistu zelju, strast vodjenu znatizeljom, pomalo suputanu postovanjem sa mrvom straha. Upijala je sa lakocom njegovu prirodnu iskrenost, pustajuci biceve svoje kose da mu nezno miluju obraze. Intenzivni pogled skinuo joj je osmeh sa lica, poterao zmarce niz kicmu i uterao nesigurnost u kolena.Duboki glas odmotavao je svako klupce koja je od same sebe krila, golicao zivac po zivac, u cemu je vidno uzivao. Teski dah, prekinut dubokim udisajem poneo se kao dobro znani gost. Prosetavsi se njihovim telima ostavio ih je nage jedno kraj drugog. Za tren, kao da je pokusala da se skrije, ali joj nije dao. Odlucno je svojim neizdrzivo vrelim, sakama zgrabio njene, drhtavo ledene. Toliko bez truda je topio ono sto je ledila vec dugo da joj se ucinilo kako voda lije niz njene laktove.I lila je. Spajala ih na mestima od kojih su oboje na svoj nacin bezali. Brojanica na  ruci parala joj je kozu, slicno onako, kako je njena burma sekla kovitlac njegovih misli. Haos koji ih je odavno obuzeo, mogao je lako prerasti u harmoniju, da nemilosrdni vetak nije pokidao okna. Zaledio je kapljicu znoja sto joj se u ugao usne ususkala. A kako vatra iznutra nije prestala da bukti, sve se u trenu, u belu paru pretvori.

Izbor...

"Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, iznad naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno."

Dok je on krao reči Andriću, Heseu i Selimoviću, ja sam bila samo dete. Gledala sam nemo i zbunjeno, ispod šiške, "velike momke" na terenu za basket. Bio je i on na tom terenu ali nije trčao za loptom. Bila sam i ja u grupi devojčica ali nisam gledala u košarkaše.
Ja sam u njemu našla iskustvo koje me je gurnulo napred, koje je završilo svaku moju započetu misao. On je u meni našao pitanja na koja još uvek nije imao odgovor i detinji zagrljaj koji ga je naterao da se nasmeje.
Niko nas nije više  razumeo, podržavao, mučio, povredio, razočarao niti voleo, nego što smo jedno drugo.
U satima priče, danima ćutanja, trenucima patnje, uzdasima zadovoljstva, večnosti jednog zagrljaja... bio je moj učitelj, neprijatelj, ljubavnik, prijatelj... bio je godinama moj saputnik.

Zahvaljujuci prepiskama sa njim, danas pišem slobodno, na način na koji želim.
Upoznavanjem njega, upoznala sam sebe.
Mrzeći njega, naučila sam da volim.
Želeći ga, uspela sam da nas pobedim oboje.

Napisao je jednom: "Nije još uvek stigla do svog Početka, ali se taj trenutak Samospoznaje blizi strahovitom brzinom...a ja željno iščekujem taj trenutak, jer će tada neko, Ona, stajati pored mene, i drugih, potpuno slobodna, van igre..."

Nakon svega čemu me je naučio, stojim pred njim, gusta suza mi niz obraz kliže i iza šiške se skriva dok mi sama pomisao "da je konačno gotovo" gužva misli. Dodir je isti, jednako snažan, istim emocijama obojen, no iza tog zagljaja stoji nešto sasvim drugo.
Sve ono čime sam se hranila, ono što sam volela i prezirala, što je bilo moj džoker u igri sa odraslima postalo je, bez upozorenja, nešto što vezuje, ograničava i raspaljuje moj nagon za bežanjem. Nagon da prevazilaženjem i odrastanjem.

Oboje smo verovali da je svako od nas, rodjen sam, predodredjen da svojom jedinstvenom stazom putuje uprako tako. Sam. Opet, nismo se nadali da će naše saputništvo, kao proizvod običnog ukrštanja putanja, tako brzo izbledeti, nestati kao letnja jutarnja  magla.
Da će ono što mi je dao, posebno ono što sam sama uzela moju putanju neumoljivo usmeriti  tako, da se sa njegovom više ne susretne.

Možda nekog kao tebe nikad više neću sresti. Možda mi niko neće pružiti dovoljno informacija da bi u trenucima samoće prerasle u znanje koje ću poneti sa sobom.
Kada bih ostala kraj tebe, da li bih odabrala borbu za "još" ili bih postala rob svog straha od nužne prolaznosti?

Mom dugogodišnjem prijatelju,"Ovo treba da ide u skroz suprotnom smeru ali , čim sam ja odabrala ovaj, onda idem pravim putem…" 

Ona je...

"Ja sam nedovrsena slagalica. Ne znam tacno koji mi delovi fale. Znam da su svi iste boje. Znam da svaki ima svoje jedinstveno mesto. Znam da ne znam kojem je gde mesto. Znam da su sakriveni u lavirintu i da ih mozda necu sve pronaci. Taj lavirint ja nazvah "Zivot" i odlucih da ga kao takvog prihvatim i zavolim."-Gea

Ko si?

Sutra, tvoj sef moze da dobije otkaz. Ti sve radis kako treba. Novi sef ne misli da si simpatican. Nemas posao.
Nocas, komsinica mozda dobije trudove, dok komsija kuva kafu. Panika. Otisli su. Zgrada-Izgorela. Nemas kucu.
Nemas kucu, nemas posao. Tvojoj devojci ne treba decko sa problemima. Nemas devojku.

-Ko ste vi?
-Ja sam Stasa. Imam 28 godina, trudna sam. Ja sam ekonomista, radim u privatnoj firmi. Ove godine sam kupila kucu.
-Da li ste sigurni da je to odgovor na moje pitanje?

Dobro poznat kafic. Dobro poznate barske stolice. Lagani razgovor pracen zenskim smehom. Pile su pivo i grickale slani kikiriki ritmicno lizuci vrhove prstiju. Ovo je za nju trebalo da bude jos jedno lenjo subotnje vece, planirala je da bude u krevetu za par sati. Posle drugog piva je postalo naporno mirno sedeti na stolici. Igralo joj se.
Taxi. Grad. Klub. Jos piva. Matorci. Ruka na nozi.
Stigao joj je sms. Jedva da ona poznaje onog ko je sad zove na gajbu.

Kuca. Ulazi.
Nekoliko minuta kasnije pili su caj. Pricali su kao da se poznaju. Jebeno glupavo. Ona je pazljivo posmatrala sobu. Uvek to radi kad se oseca ugrozenom. A smejala se, i gledala mu u oci kao da znace nesto, i slusala ga kao da je zanima, i sklapala dogovore kao da ce ga videti ponovo.
Niodkuda, tudje sake oseca na svojim bedrima. Dah, ciju gustinu ne prepoznaje, oseca na vratu. Miris njegovog parfema je gusi. Njegova kosa je isuvise suva, grebe joj dlanove. Posteljina neprijatno hladna, svece previse daleko.
Pokupila je stvari, trcala niz stepenice u nadi da jos uvek moze ispostovati prvobitni plan.

Dosla je kuci. U mraku, stoji lice u lice sa neprijateljem. Stoji nepomicno, drhti od straha. U sledecem trenutku taj strah pocinje da iscezava a na njegovo mesto dolazi bes i nista drugo. Zaslepljujuci bes, koji sputava razum, ledi strpljenje i pljuje u punu casu. Nije videla zamah njegove sake, ali je videla kako mu podrhtavaju usne, kako mu se grce mislici na celu, obrve gmizu jedna ka drugoj, obrazi bubre... Videla je i oci, nisu bile njegove, bile su tudje.
Znala je da je udarena, ali nije osetila. Znala je da se ne vredi braniti, ali je uzvratila udarac.

Hodnik. Cvili brava sto je zakljucavaju.
Sneg. Jeci suza sto je iz oka teraju.

"Da rezimiramo, sta ti mislis da si sinoc izgubila?"- upitao je psiholog.
"Mislim da sam, u nekom momentu, u snegu izgubila jednu mindjusu."-odovorila mu je, duvajuci u svoju jutarnju kafu.

Family...

Sedi do prozora, na hladnom drvenom simsu. Grubo drvo joj dere jagodice ali ona i dalje kao omamljena povlaci prstima po njemu. Cuju se deciji koraci, njihov omamljujuci smeh. Jezi se od buke serpi i lonaca iz kuhinje.Oseca blagi miris znoja, par trenutaka kasnije lize usne, mirisu princes krofne. Lupka nozicama po radijatoru, odbrojava svojih 10 minuta kazne. Taman kad je malo pogurala sekundaru, zacula se uvodna spica za vecernji dnevnik na RTS-u. Zamor prestaje, sa svih strana kao mravi ukucani se skupljaju ispred televizora. Baka cisti kecelju i seda na fotelju. Mama ostavlja stikle u hodniku i ide ka trosedu gurkajuci njih dvoje koji se i dalje nestasno kikocu i zacikuju. Ona skace sa simsa,  mokre lokne joj se lepe za obraze, i baca se Dedi u krilo. Gnjezdi se na njegovom ramenu, trljajuci obraz o grubi vuneni dzemper, podize nosic ka kuhinji i udise gusti miris princes krofni.

Ususkana u debeli perjani jorgan koji mirise isto kao pre vise od 10 godina, na Baku, nemo kroz prozor gleda na dvoriste. Lize posekotinu na jagodici. Drugom rukom okrece umrljanu stranu starog romana. Onaj koji je njoj procitao prve reci, borio se sa istim tim Dostojevskim vise od 10 godina pre njenog rodjenja. Gledala je u datum napisan na pocetnoj strani. Njeni su brojevi sad vec ozbiljno podsecali na njegove. Polako je izvukla ukosnice iz pundje istim redom kojim je to radila Mama kada bi se vracala sa puta. Poceo je dnevnik, ali se nista sem krcanja televizora nije culo. Dublje je uronila u posteljinu i uzela krupan gutljaj crnog vina.