Večeras mi je matura. Ustala sam ranije da odem do svoje, sad već bivše škole, da vratim knjige u biblioteku. Zato što sam neodgovorna.
Kažu da mi je svet na dlanu. Da moj život tek počinje.
U povratku sam sela na buđavi zid na atomskom skloništu iza zgrade. Da razmislim o tome što mi je rečeno. Da razmislim o tome koliko uopšte želim bilo šta da planiram. Koliko imam kontrolu nad... bilo čim. Znam da je čovek ništavni crv. Jedna emocija, jedna misao, jedna ideja, ukoliko se usadi dovoljno duboko, može da nagrize u potpunosti naš na papiru, savršeni život.
Prilazi mi stara komšinica koja živi u stanu ispod mog. Znam je iz vremena kada je ona bila uspešna žena u najboljim godinama, a ja sam jedva mogla da na prstima dohvatim kvaku.
-Dobar dan, kako ste?
-Molim?
-Jel ste dobro?
-Evo dete, vučem se.
-Hajte, samo polako. Vruće je.
-Uh, jeste. A šta ću, tražim dedu.
Razmišljam sada, kako da joj kažem da je njen deda mrtav. Već godinama.
Kažu da mi je svet na dlanu. Da moj život tek počinje.
U povratku sam sela na buđavi zid na atomskom skloništu iza zgrade. Da razmislim o tome što mi je rečeno. Da razmislim o tome koliko uopšte želim bilo šta da planiram. Koliko imam kontrolu nad... bilo čim. Znam da je čovek ništavni crv. Jedna emocija, jedna misao, jedna ideja, ukoliko se usadi dovoljno duboko, može da nagrize u potpunosti naš na papiru, savršeni život.
Prilazi mi stara komšinica koja živi u stanu ispod mog. Znam je iz vremena kada je ona bila uspešna žena u najboljim godinama, a ja sam jedva mogla da na prstima dohvatim kvaku.
-Dobar dan, kako ste?
-Molim?
-Jel ste dobro?
-Evo dete, vučem se.
-Hajte, samo polako. Vruće je.
-Uh, jeste. A šta ću, tražim dedu.
Razmišljam sada, kako da joj kažem da je njen deda mrtav. Već godinama.
Нема коментара:
Постави коментар