Trazili ste, jedite

Upoznah vrlo interesantnu osobu. Kako to obicno biva, bila sam u prilici i da upoznam njegovu, na prvi pogled veoma iskrenu, istinski prijateljski nastrojenu druzinu cirkusanata. Bilo je veoma zanimljivo pridruziti im se.  Priznajem, drustvo jeste malo "nakrivo" nasadjeno buduci da je svako sa svakim vec bio u ljubavnim vezama + sa ljudima iz malo sireg drustva sa kojima su i dalje u kontaktu ali su i pored toga delovali vrlo liberalno, iskreno i slozno. Posle kratkog vremena postala sam sadasnja devojka pored 4 bivse.
Nista nije kao sto nam na prvi poled izgleda, sve dok Marfijev zakon vlada u punoj snazi.
U svom cirkuskom izdanju dosla sam do 3 zakljucka.
Prvi: da se ovi ljudi ne bave cirkuskim zanatom iz hobija vec zato sto vecina njih zapravo nema sta drugo da radi sa svojim zivotom.
Pre nego sto sam stigla da formiram svoje konacne zakljucke o veseloj druzini, cirkusanti su poceli da govore, vrlo otvoreno, jedni o drugima.
Devojka sa "simpaticnim" akcentom se ispostavila kao jedna vrlo nerazumna, nadrndana osoba sa kojom je prosto nemoguce uspostaviti bilo kakav dogovor ili pokrenuti diskusiju a da se ona kao petogodisnje dete ne naburi, ne izdere i ne otera sve sagovornike na mesto odakle su i dosli.
Ona sa "cool" stavovima pati od autoriteta, ceo zivot se vuce sa nekim kretenima, ne bi li ispala velika i nadmena u zelji za dominacijom koja joj  i ne polazi od ruke. Njeni prijatelji je smatraju razmazenim derletom koje ima nerealne poglede na svet i hirove koje ne moze da ostvari ali zato o drugima ruznih reci uvek ima na izvoz.
U svakom cirkusu nadje se i  neko racionalan i to su obicno oni obrazovani. Neke stvari i kroz vekove ostaju nepromenjene.
Secer uvek na kraju...
"Ljubitelju" zivotinja ni njen sopstveni odraz u odgledalu vise ne veruje a kamoli ljudi koji je poznaju godinama.. Ona je za svojih 20 godina uspela da sahrani 2 momka koji su uredno poslednje reci izgovorili njoj u slusalicu izjavljujuci joj ljubav. Gospode, cak ni Dzeki Kolins nema tako bujnu mastu.
I tako upadoh ja u punu vrecu rogova!
Drugi: Da ne bi pobili jedni druge, ja izadjem nacisto izbodena. I to je ok, ja sam time konacno zavrsila svoj hod po zici.
Trece... ostavljam vama da svojom slobodnom mastom isprojektujete.
Hint: Sta ce se desiti sa njima kada ostanu sami u svojoj vreci punoj lazi?
Prijatno.

Sta je iskrenost?

Kazem ti u lice da me smaras kada mi iz nevezuse pocnes govoriti o izvozu psenice i uvozu nafte od 2005. pa do dana danasnjeg!
Gromoglasno se smejem u Zmaj Jovinoj kada mi je nesto smesno, iako me dama u zebra bundi cudno gleda.
To sto radis je pogresno. Jednostavno je pogresno.
8h ujutru je i necu se javiti svakom pojedinacno kada usetam u ucionicu sklanjajuci krmrlj. To nije ok?
Doneli ste mi mlaku (podgrejanu) pizzu bez kecapa, izvinjavam se, pelata(u sred Knez Mihailove)! Jel to nepristojno?
Ta haljina izgleda kao zavesa i butine ti izgledaju debelo.
Sescu na Mileticev trg da promenim flaster na svom kurjem oku koje gajim zbog sugavih sk8erki, jer me je bas tada zabolelo. Nije me briga sto me baka, original novosadjanka, psuje.
Tvoja pojava me izuzetno nervira, ne zelim da se druzimo,  imam pravo na to.
Ova veza je go penis i vreme je da se razilazimo. Necu da upakujem, skenjaces se i ovako i onako.
Napisacu na tablu "Volite svoje bliznje-kupajte se!", zato sto mi smeta kada smrdis. Jeste, vremena su teska ali svi imamo za vodu i sapun.
Pred direktorkom i najprijatnijim psihologom + puna svecana sala cu da kazem da se ne slazem sa programom inkluzije. Ova skola je lavlja jazbina i njima se niko nece baviti. Niko nece imati razumevanja. Ako hocete da budemo jednaki treba da budemo jednaki po istim kriterijumima! Zasto se sada derete na mene, ova deca su lepo rekla da su bila povredjivana u redovnim osnovnim skolama i da im je sada lepo u DrMPS?
Tako je. Ne mislim da je normalno da gay parovi imaju decu. Svi imamo pravo na sopstvene izbore. Da li ta usvojena deca imaju prava?
I sve gore navedevo jeste moje misljenje. Ja se ponasam u skladu sa svojim misljenjem. Kako sam i pored toga ja jedina koja na punoj autobuskoj stanici pomogne baki koja je pala. Budem tu da kazem kako nije u redu da se pozdravljas sa nasim drugom koji ne vidi kao da jesi Marko a nisi Marko! Ustacu u 2h ujutru da ti pomognem. Sama cu da ocistim tvoje ispovracano kupatilo dok ti mrtav pijan uriniras po meni da nas razredna ne bi zadavila ujutru. Vraticu zeni 1000 dinara koje je upravo ispustila. Zagrlicu te kad places i necu te udaviti pitanjima koja mene zanimaju iako se tebi sada ne prica. Necu pricati po gradu da si skot zato sto sam ljubomorna.
U drustvu u kom zivim vazim za jednu radikalnu, netolerantnu, bezobraznu, nadrndanu, neuljudnu osobu.

Smeskam se kada mi pricas glup vic.
Govorim ti da je duks lep iako mislim da je nemoguce ruzan.
Mislim da je tvoj decko glupi policajac koji trenira fudbal ali cu ti reci kako je jako simpatican.
Zakucacu ekserima osmeh zato sto mi trebas na kontrolnom.
Zbunjeno cu da trepcem kada mi otvoreno kazes kako sam te juce popljuvala iza tvojih ledja.
...
Kada me cimnes da idem u 2h ujutru u apoteku da ti kupim lek i dalje cu zbunjeno da trepcem.
Kada mi kazes da sam odvratna pocecu da cedim sebi oci kako bih zaplakala.
Smeskacu se kad vidim da ti se zvaka zalepila na bulju.

Takve ljude smatramo uljudnim, prijatnim, lepo vaspitanim osobama.

Kada je iskrena devojaka postala "le bitch"?

Slava-sta god!

Sveti Nikola je datum ne znam koji ali, znam da je to dan koji vrlo uspesno vec godinama remeti moje planove za vikend. Sveti Nikola nije (kako bi 90% populacije reklo "moja slava") slava koju ja slavim, ja zapravo ne slavim slavu uopste te sam zbog toga vrlo kivna kada treba da idem da se povlacim po tim dogadjajima. Opste je poznato da je mili nam dogadjaj izmisljen u svrhu napijanja i najedanja do besvesti ali kamo srece da je to sve.
Sve sam se ja divno obukla i doterala, jer je red ili vec sta god, da bih otisla na slavu u Futog. Za one koji ne znaju, malo mesto kod Novog Sada u kojem je postojanje trotoara prestiz. Problem sa mojih 17 godina je to sto u gostima ne mogu da pijem alkohol bez da me majka mrko gleda, a trezna uz sokic tesko da mogu da prezivim jedno ovakvo vece. Takodje moje mesto nekako nije sa odraslima jer, boze moj, oni o farmi pricaju mnogo zrelije nego deca, te sam ja zavrsila da decakom od 7 godina i devojcicom od 4. Ja ne znam sta znaci igrati se "kuce", ni kako se to radi. Ne volim decu. Prljava su, sve im nesto curi, stalno pljuju dok pricaju i tome slicne stvari  za koje u mom svetu ne vazi pravilo da: ako je decije govno ne smrdi i slicne gluposti. Nakon beskonacno mnogo "zasto i zato" kada sam vec bila na ivici zivaca od izmisljanja razloga ne bih li sakrila prave(zato sto ako mu objasnim kako treba dobicu ja po usima a ako mu objasnim u fazonu "leti pcelica oko cveta" sacekace me jos 1000 zasto, kako, kada, gde i sl.) i decaku je dosadilo pa je poceo da smislja svoje price. I tako kada mi je rekao kako je on davio lopova sinoc u kuci, ja sam odlucila da budem vece dete od njega i viknula "Nemoj da lazes, sram te bilo". Kardinalna greska, samo toliko cu reci.
Kasnije, mnogo kasnije sam otisla kod svog druga iz detinjstva...na vec pomenutu slavu.  Horor! Desetorica momaka leze po sobi u vrlo cudnim pozama, da ne kazem, pederskim. Jedna lepa, nekako vidno glupa, devojka koja mutavo gleda u mene i sklanja prljave case sa stola. Ne vidim svog druga. Neka poprilicno debela osoba mi se unosi u lice, kao mi srpski pruza ruku...
-Gde je on?
-Izgubili smo ga u akciji hahahaha
Otvaram vrata od sobe, moj drug i jos jedan raspasani momak u maloj sobi, i polugola devojka. Genijalno.
-Srecna ti slava domacine, ja sad zaista moram da idem.
-Hvala, hvala, drago mi je sto si svratila.

18.12.2010. Ovo je cirkus!

Sasvim obican dan, jedne obicne, odlicno maskirane, devojke. Ona se nasla sa prijateljima u svom omiljenom kaficu, kao i svakog petka..
"Ima li neko kredita"- upitala je njena drugarica.
Cuju se tri "ne", mi smo deca ljudi koji spadaju u nizu radnicku klasu i to je u redu.
Ona se setila da je kupila mts karticu pre dva dana ne bi li otkupila svoju dusu od vipa i presla na jeftiniju mrezu(ali je u medjuvremenu odlucila da promena kartice izaziva nenormalan stres pa je ostala u vipu). Menja kartice, vip karticu spusta na sto, ubacuje mtsovu i daje telefon drugarici.
Kartica ostaje na stolu i ona sutradan biva primorana da promeni svoj broj.
Dan posle toga je protekao ok, subota u Novom Sadu je relativno dosadan, spor i miran dan. Do jednog momenta. Zove je osoba koja se nekako uvek pojavi u pogresno vreme na pogresnom mestu da u delicu sekunde sjebe pola njenog zivota.
"Sidji na trenutak"
"Hladno je, legla sam, ne silazi mi se."
"Sidji"
Zna ona da ovde nesto ne valja i da joj je bolje da ostane kod kuce ali se obuva i izlazi napolje. Stoje na sred atomskog sklonista pricaju neku bezveze pricu, on jede mandarinu koju je ona donela. Pruza joj nesto. Pruza joj vip karticu koju je ona ostavila sinoc u kaficu. Odlazi. Ona trci drugim putem kako bi ga presrela na raskrsnici. I presrela ga je. Vice. trazi objasnjenje jer ovo nije prvi put da se ovako nesto desava. On je gleda i smeje se. Ona je izbezumnljena. Iza njih se u gluvoj noci cuju koraci. Ona se okrece i nalece na svog bivseg decka i celo njegovo drustvo kojima od nedavno predstavlja napor da je pozdrave a kamoli sta drugo. Gledaju se, sa nekim odvratnim grcem pozdravljaju i odlaze. Svi. Ona ostaje sama na snegu pored kontenera sa ledenom karticom u ruci. Kroz misli joj prolazi da se nedavno smejala slicnoj situaciji svom najboljem prijatelju. Sad je zgazila u isto govno. I to se vec desavalo. Smeje se glasno sama na trotoaru, kroz prozor starog golfa je posmatra perverzni taxista.

Vise od lazne suze u oku cini coveka!

Prava zimska noc. Nebo je kao ugljem isarano, a ovde kod nas na zemlji je sve belo. Jedno malo sirotiste je pogasilo svetla. Lezala je ususkana kao da joj je zaista hladno i grlila svoj jastuk. Od ulicne lapme joj se cinilo da je velika zvezda padalica koja sece mrki svod nebeski. Na oknu ugleda povecu zamagljenu fleku u cijoj sredini je prepoznala njegov ledeni nosic prislonjen na staklo. Izvlaci se ispod jorgana, cuje se meki zvuk perjanog jastuka i sustanje pocepane fotografije iz '66 koju je zurno gurnula pod jastuk. Otvara prozor mrsteci se na skripu i meskoljenje drugara po malim drvenim kreveticima, iskace i otrcase njih dvoje u sumu. Trcali su koliko dok su mogli, sneg je skripao pod grubim djonovima malih cizmica, odzvanjao je  eho njihovog daha. Sakrila se iza jedne jele i izvirivala trazeci pogledom svoh drugara. Stoji ispred nje i smesi joj se. Prilazi i brise joj smolu sa obraza a potom joj baca grudvu u lice. Sneg se topi na njenim vrelim rumenim obrazima i sada joj kapljice klize niz obraze padajuci kao sicusne ledenice u dubok sneg.  Sabija svojim golim rucicama sneg izmedju dlanova i gadja ga. I promasila ga je. Sve jedno ga gadja ponovo. I opet ga je promasila. Sada vise ne osecaju ni prste ni ledenu vodu na njima sve dok im se ne slije duboko u rukave. Ukrstaju ruke jednu preko druge i cvrsto se hvataju za palceve. Ledeni vir se kovitla pod njihovim nogama. Vetar  im udara o lice ali pogledi su im cvrsto zakovani za mesec tako da ni nemaju osecaj da se krecu. Osecaj je divan, svakako nesvakidasnji. Toliko su joj ruke bile smrznute da nije osetila da klizi te se samo odjednom nasla u snegu. On je ustuknuo a ona je svuda izpred sebe videla Njutnove prstenove koji su joj se smesili.  Sa ogromnim osmehom ustaje i trci do zaledjene bare. "Vidi" vice usred prazne sume. On dotrcava i gleda je zbunjeno.
"Sve je zamrznuto, dodji".
"Dolazi ovamo, led nije dovoljno debeo!"
"Evo kukavice, sad cu da dodjem". Kako se odgurnula, led. on je popustio. Samo je ciknuo bez najave. Sada je stajala pred svojim nasmejanim drugom mokrog stopala na minusu, a on je
ismevao. I sada joj je hladno, sada se odjednom oseca vrlo maleno medju visokim borovima koji kao da su je optuzivacki posmatrali. "Zasto njega tako ne gledate", mislila je u svojoj glavi... Vetar se probijao kroz granje i na tom putu joj je sapnuo "Ne gleda ni on nas".
"Adje idemo, moram da se vratim tamo"
Mirno, ali zadihano su koracali ka putu koji vodi ka selu. Svako izgubljen u lavirintu sopstvenih zagonetki. Zar se ne zavrsava tako svaki dan?
Dosli su do teske kapije sacinjene od kovanog gvozdja. Vreme je da svako podje svojoj kuci. Grle se, iako jedva od slojeva ocerupanih gusaka izmedju njih. Cutke ulazi u mracno dvoriste jedinog doma koji joj je poznat. Oseca da nesto ide iza nje. Naglo se okrece sa strahom zaledjenim u grlu od onoga sto bi mogla ugledati. Samo njena senka ju je pratila u stopu ali je nekako bila pokunjena.
"Sta ti je, gledaj me, nije da imas nekog izbora"
Senka je samo pognula glavu, probrljala stopalom po snegu i prekrila usta.
"Reci mi!"
Nervozno je odmahivala glavom sklupcala se i smestila u njenu mokru cipelu. Ona dolazi do prozora, penje se, odvaljuje pritom malo starog maltera, ulazi u sobu. Prozor je visok. Gleda u pod, trazi stolicicu na koju ce stati i silazi. Spusta se na jedno koleno i promrzlim prstima pokusava da otpertla cizmicu. Skida i mokru carapu sa plavog stopala.
"Khm, khm"
Ispred nje su cutke stajale nadzornica sirotista sa vrbinim prutom u ruci i iza nje jedna mala, dugokosa buljava devojcica koja je cutke treptala i pakosno se smeskala.
Ona je stajala naslonjena na prozor sa morkom carapom u ruci. Meseceva svetlost je bljestala iza nje, zbog cega joj je lice doslo vise sivo nego obicno, usne vise plave nego obicno, pogled vatreniji nego obicno. Gnev je u njoj rastao a iz carape koju je u grcu  stiskala toliko da je zarila nokre u nezne dlanove cedila se kap purpurne krvi. I rasprsila se po podu. I uflekala divnu prozracnu drugaricinu haljinu.

Sta rece, ko je evoluirao?

Crnogorac pise pismo ocu. Petre, rodio mi se sin...
Crnogorac dve godine kasnije pise opet pismo ocu: Petre, Milica(zena moja) je rodila cerku...
I zivim ja tako u svetu u kome ne mogu da se prijavim za volonterski kamp u Rusiji jer primaju samo muske volontere. Zivim u svetu u kom se u moj urin ne gleda jer nije iz penisa izasao. U ovom svetu ja se ni ne ubrajam u ljudski rod jer je po definiciji pojma "covek" mog profesora, covek bice koje hoda na dve noge i ima 9 rupa na telu. Izvinite molicu ali ja imam 10 rupa na telu i to fizioloskih. Takodje zivim u sredini koja zenu posmatra kao objekat, medjutim ne zna kako se u taj objekat ulazi. Na pitanje moje profesorke mikrobiologije, "Kazite mi kolega gde se nalazi vagina", predstavniku muskog roda je prvo trebalo objasniti da vulva nije jednako sa vagina pa onda sve dalje. Znati gde je klitoris se danas ubraja u opstu kulturu.
Ja sam zensko, otkud meni ideja da znam sta je demokratija? 80% zena glasa za Borisa Tadica jer je lep covek, vama zenama ne treba dati da glasate, sta ti ima da glasas?
Ti ces mene da prevaris mamicu ti poganu, ja cu tebi da lupim samar, svako se sluzi svojim oruzjem.
Vi ste se kao izborile za neka prava, mozes to macku o rep da okacis kad se udas!
Sta me briga sto sejem polne bolesti oko sebe, mene nista ne svrbi?
Uz moje duboko izvinjenje osobama muskog pola koje jesu evoluirale i uz napomenu zenama da je danasnji dan bio obojen sovinistickim sra*ima a ne da smo mi mnogo/uopste bolje!

Opsti lud sa zbunjenim!

Nije dovoljno sto primam penicillin u cenjenu mi zadnjicu, nego moja doktorka bas mora da radi na predskolskom odeljenju. Sve to implicira da ja jednom nedeljno bar dva sata provedem u prostoriji sa previse klinaca koji kaslju, kijaju, smeju se, placu, vriste, urlaju, trce, bacaju se po podu ili nesto slicno/gore od toga. Ne bi to ni bilo tako lose da ne moram da slusam njihove roditelje, staratelje, bake I deke kako zvocaju, zale se,  prepiru ko je stigao prvi, traze sestri da im objasni sta je trijaza I zasto je dete sa temperaturom 42 koje je doslo sad, bitnije od njihovog  koje kasljuca tu vec 2h,  urlaju I vriste gore nego deca(na tu istu decu), bacaju se po podu za njima kao da hvataju sluzave zabe, izgovaraju recenice iz knjige “Kako da najlakse upropastite sopstveno dete” i slicne umobolstine.
Slucaj prvi:
-Mama, volis li ti rat?-pita decak, jedno 5 godina, dioptrija jedno +10, koji vec 15tak min odusevljeno prica o nekoj pucacini.
-Ne, nikako.-odgovara mama
-Aaa, jel moze da se ubije neprijatelj?-pita decak, I vuce mamu za rukav jer lepo vidi da ga ova ne je*e 2%.
-Moze! Boze Nikola, kako ne moze. Sva bitna odgovara mama, jedno 24 god, korpe jedno “D”.

Slucaj drugi:
-Kako si smotana, prosto ne mogu da verujem, sta god dotaknes tebi ispadne- Dere se mama na malu cupavu devojcicu koja je ispustila grisine na pod. Mama sada uredno kupi grisine jednu po jednu.
-Daj miiiiiiiiiiiiiii!, trazi devojcica ono sto je ostalo u kesi.
-Dzabe tu skicis necu ti dati, preti mama(ili kako god da nazovem to sto ova zena sada radi)
Devojcica skace odredjeni vremenski period, vice I trazi grisine.
-Evo ti, I sta ces ti sada sa njima, bas da vidim?, mama daje devojcici grisine.
I dok se ja pitam, sta je sad ovo dete naucilo(?), cujem kesu kako udara o laminat, rasipaju se grisine.

Slucaj 3:
Decak ustaje sa klupe, odlazi do stola za presvlacenje beba u cosku cekaonice I seda ispod njega. Njegova mama trci za njim, vadi ga odande kao vrecu, nosi ga do klupe I stavlja u krilo. Brise mu ruke I urla:
-JeR (da, jer) ja moram 100 puta da kazem da sedis mirno?. Dve sekunde kasnije decak ustaje I verovali ili ne scenario se u detalj ponavlja. A onda opet, dakle to je tri puta. Mali pocinje opet da se migolji I ja ga zovem da dodje. Krece ka mojim rezultatima. Fala bogu leukocitarnu formulu vec znam napamet tako da:
-Dodji, uzmi.
Sav presrecan uzima i brlja po listovima.
Vadim papir I olovku I jednostavnim pitanjem: “Sta sve ti znas meni da nacrtas?”, postizem divnu tisinu.
-Milose!!! Nemoj da smetas devojci, dolazi ovamo!,  dere se odjednom mama iz nepoznatog razloga.
Decak, preplasen opet trci do onog stola.
Scena se zavrsava sa:
-Mama ne voli Milosa, Milos nije dobar.
Decak se okrece I place.
-Ne, ne. Nista sad. Mama ne voli Milosa, Milos nije dobar decak!, sa naglasnom na NE I NIJE.

Zahvaljujuci streptokoku I mom celavom profesoru istorije koji je umeo s vremena na vreme da kaze
“I najgore dete je bolje od svojih roditelja”,  apsolutno bojkotujem izjavu da su danasnja deca mali moroni. Nasuprot tome,  cvrsto stojim iza stava da su moderni roditelji danasnjih klinaca nova klasa imbecila.
Sta je? Nije vam jasno?
U pravu ste. Ovo nas dovodi do pitanja “Sta je starije koka ili jaje?”. 
Samo vi razmislite gde ce to jaje do kraja da se otkotrlja.

Koliko god brzo trcao, blam ide za tobom

Pada neki bangavi sneg koji nije u stanju da opstane na plocniku duze od sekunde. Duva vetar, smrzla  se pokusava da se ugreje navlaceci rukave dezmpera preko prstiju. Danas ima kikice. Izgleda kao dvanaestogodisnjakinja na heroinu. On, ona I njeni podocnjaci traze neko toplo malo mesto na kome ce popiti svoju jutarnju kafu, nema nikakve veze sto je podne. Problem je sledeci: Njihovo "safe place" im je dosadilo. "Safe place" je mesto na kom neces naleteti na bivsu/eg momka/devojku odmah nakon sto ste raskinuli. Ulaze u "Art", jedno bas prosecno mesto na koje idu ili oni ciji drug tamo konobarise ili oni koji nisu uspeli da se smeste nigde drugde. Danas glume neke od tih ljudi. Kafic je naravno prazan. Bar se tako cinilo. On ulazi prvi u veliku sobu, ona zaostaje za par koraka jer pokusava da sklopi svoj kisobran iz prvog svetskog rata. Zakucava se u njegova ledja I podize pogled. Slatka crvenokosa devojka pije mirno svoju crnu kafu sa drugaricom u praznoj sobi. On kao progovara “zdravo”, ona se iza njega okrece vrlo glupavo par puta oko svoje ose, glasno izgovara “FUCK” I pocinje da se smeje. Izlecu napolje. Bas tada je Laze Teleckog bila puna nekih ljudi koji su vrlo zbunjeno gledali u nju koja se groteskno smeje I dere se za njim koji ide kao da ima propeler u, ma znate na sta mislim. Dobra stvar je to sto je on pobedio u borbi za zajednicko omiljeno mesto “Fridu” jer je ona zauzela “Art”. Losa stvar je to da koliko god brzo hodate vas blam neumoljivo ide za vama.

Savest: kucka ili prijatelj?

Cuti.
Placi u tisini.
Trpi.
Cekaj.
Nece jos dugo.
Ima gore.
Ne drami.
Prekini.
Cuti.
10 godina kasnije…
Kad prestanem da trcim ucini mi se da sam sam, sedim  u mraku.
Sranje, osecam je kako mi sedi iza ledja.  Osecam njen vlazan dan na vratu.
-Vidis li ga? Odzvanja njen glas iz tame.
-Koga?
Eno ga, malisan na kraju hodnika. Geledaj ga kako se propinje na majusne prstice ne bi li dohvatio kvaku. Otvara vrata I izviruje bojazljivo. Nema ga, uplasio se.  Gura vrata nozicom, satro sama se otvaraju. Slusaj skripu koja te upozorava , sapuce, govori, vice I skici sebi u zube sve dok se potpuno ne otvore da bi ti pokazala scenu od koje  tako naivno bezis.
-Prestani.
-Otvori oci, gledaj ga.
Stoji mirno sastavljenih stopala. Preplice nozne prste u prevelikim carapama. Saka  toliko cvrsto pritisnutih na oci da  drhte. Na sekundu razmice prstice,  vidis mu napete ocne jabucice kako zurno plaze po sivim zidovima, zatim ih opet skuplja u grcu. Malena kolena klecaju, pada. Cuci glave naslonjene na kolena koje grli svojim zdepastim, kratkim rukama, u  nirvani  tvog straha. Pomozi mu, ne budi kukavica.
-Kazi mi sta je video, kada se tako jadan uplasio?-upitala je cinicnim podrugljivim glasom.
-Kurvo! Gledao je senke po zidovima. Jezive, prozracne senke koje gutaju svaki tracak nade. Zbog te tvoje cigarette  I senke dima I  pucketanja zara, on vidi jedan crni debeli povez  zategnut izmedju dlakavih muskih saka, tako da koza na njemu puca!  Zbog tvoje mrtvacki bele kose  I mirisa koji isparava stvarajuci  maglu po zidovima on vidi siluetu jedne letnje mekane spavacice. I stize je onaj okov, lomi u struku i ona se u bolu grci, pada.  Odvalilo se parce zida,  udarac o tlo je odjeknuo u praznoj sobi.  On od straha klice.
-Ne vredjaj me. Nisam ja ta na koju si besan. Ne budim ja bolne uspomene. Ne iskacu pred mojim ocima slike od kojih ti je muka. U ostalom, ja ni ne bih bila ovde da Ti ne mislis da sam u parvu, zar ne?

Sram? Da li nam uopste zvuci poznato?

Kako te jebeno nije sramota da kazes kako ti je kompjuter medju najboljim prijateljima?
Hajde pre nego sto mi se obratis, sledeci put, razmisli  sta I koga pitas, a ne samo  koliko cool to zvuci.
Budim se. Prva stvar koju radim jeste da odlazem alarm za 5’. Zatim ponavljam tu radnju jos jednom. Ustajem konacno I palim Kompjuter. Odlazim, umivam se I vracam u sobu sa  facom podbulog svinjceta+podocnjaci sve sa zelenom jabukom koja mi je  uredno veca od glave. Sada kada smo oboje budni zapocinjemo standardni jutarnji razgovor.
“Da li si bolestan?” (odlucila sam da moj kompjuter ostane muskog pola)
Nije bolestan I to me raduje. Vrlo sam ljuta kada je bolestan, a onda se osecam lose jer se on postavlja vrlo negujuce I podrzavajuce  kada sam ja bolesna.
Govori mi da je napolju 3 stepena I odjednom mi nesto duva po golim stopalima.
 “Poklanjam ti danas jedan jako mali, slatki programcic”
On se srdi, I mrsti, on misli da je vec prenatrpan I da su njegovi uslovi za rad ispod zadovoljavajucih.
“Come on, dobro, evo, napravicemo malo spremanje, ok?”
Ok.
Kako je pocelo? Imala sam 8 ili 9 godina kada sam napisala prvu bajku. I tada ,vecinu svog slobodnog vremena smo nas dve: hrpa papira+njena drugarica,  jedna obicna olovka na zarezivanje I ja, provodile zajedno. Ona je slusala sve, trpela sve I bas uvek je bila tu. Zvala se Una, buduci da sam ja bila mala I slatka, volela roze I nosila dugacke pletenice. Tada, moja hrpa papira je morala da bude zenskog pola. Medjutim kako je pismo postalo sms, sms je postao mail, mail je postao post na wall-u, tako je I najneprjatnija situacija raskida telefonom evoluirala u raskid preko postit-a, zatim smo spali na vec pomenuti sms sve do brisanja ili danas mogo uvazenijeg blokiranja na facebook-u, popularnoj drustvenoj mrezi. Sa svim tim promenama, doslo je vreme da se Una penzionise te je nju zamenio novi, divni, prividno mekani, hromirani hp mini koga od tada kretivno nazivam Kompjuter.
A tebi umisljena osobo zenskog pola sa pocetka…
Znas, ja postujem svoje prijatelje koji su igrom slucaja ljudska bica I kada sam sa njima ne volim da pricam O sebi, NJIMA. Volim da pricam SA njima. Eto. Tako. Nije me sramota.

Ideal srece i kako mu pobeci

Mala kuca u uskoj mirnoj ulici, negde, u nekom selu nedaleko od Novog Sada. Sedim u zatvorenoj kuhinji, migoljim prstima ne bi li ih odledila od smrzotine koja vlada napolju a vec jedva disem od vlaznog vazduha I teskog mirisa starih budjavih zidova. Samo kuhinja se greje, nisam htela ni patike da ostavim u onom pakleno hladnom hodniku. Ja volim svoje patike.  Na sporetu u najvecem loncu koji sam ikad videla prokuvava  tuce staklenih bocica, cucli, kasicica I nekih nepoznatih mi bebi drangulija. Kauc prenatrpan benkicama, malenim pantalonama,  pelenama I blistavo belom  gazom  koju sam presavijala sedeci na rukohvatu. Meni je ovo dosadno, brojim koliko mama, vase dete I tome slicnih casopisa je razbacano po kuhinjskom stolu.  Mozda ima 23 komada. Ona polako podize svoj stomak a zatim za njim I sama ustaje I ide da proveri svoj profil na faceu.
-Hajde da mi pomognes da sklopim krevetac?
-Hajde, odgovaram joj a u mislima mi je da cu lakse da joj izracunam kakvih ociju ce biti klinac nego sto cu da zasrafim dve daske.
Koja od nas dve zivi u fikciji? (Ako zanemarimo pretpostavku da mi ne postojimo I da smo plod svoje maste.)
Ona, koja ce za par nedelja spavati sa bebom u narucju, u svojoj kuci, kraj svog supruga ili ja ,koja cu spavati na promaji nad knjigom iz biologije?
Tog jutra ja cu ustati proklinjuci promaju ali cu sa osmehom gledati svoj odraz u ogledalu. I bicu srecna. Opet, da li je zaista moguce ziveti drugacije I zaobici nametnuti ideal srece?

Ovo je tako Srbija

Dve limenke crnog niksickog, pakla plavog pallmalla i dva prijatelja. Na krovu  starih garaza negde izmedju niskih zgrada na grbavici. Sedeli su, gledali u nebo. Zvezde su nekako tonule u maglu ogromnih  oblaka koji su se nadvijali nad njima. Jezive zimske bele noci. Za 8. Decembar vrlo je prijatno, duva prijatan blagi povetarac. Prividno odseceni od okolnog sveta sede u turskom sedu, sklanjaju svoje dnevne maske I pustaju onog drugog u samo njima poznate caure. Nedaleko od njih na parkingu sedi copor grbavickih navijaca vojvodine I cuju se zvuci nase “narodne” muzike. Na terasi iznad  se pojavljuje silueta muskarca srednjih godina u beloj potkosulji koji baca smece preko ograde.
“Ovo je tako Srbija”-rekose u isti mah sa osmehom. Pola sata  price, saveta, podrske, predloga, kritika, I smeha kasnije vracaju se zajednickim uspomenama. Neodoljiv slatkis koji svi mi grickamo po malo kada  nas ego ogladni.
Secas se price o kuvanju male dece u kotlarnici tvoje muzicke skole?
Naravno. A tek polemike o sluzavim fetusima?
Cuti. Ja sam zbog tog tvog morbidluka predao mrtvu bebu profesorici likovnog kao odgovor na slobodnu temu.
Gomila, jebena gomila sitnica se obrusila na njih. I sa ocima koje se smeju od zadovoljstva prisecali su se. Hteli su jos. Ali dosli su do one tacke posle koje se niko od njih ne seca sta se zapravo desilo.
Pomeraju granicu iskrenosti jos jednom, misle, samo za jos jedan stepenik. Govore ono sto ranije nikada nisu. I to postaje u redu. Postaje u redu sto odrastaju, iako cine sve kako bi ostali deca koja random prave gluposti.
Mi cemo uvek biti klinci koji ce otpadati po ovakvim mestima, praveci filmske situacije, zar ne?
Da, mi cemo uvek biti ti klinci.
Grle se I odlaze.
Ona ide svojoj kuci polako, zalutala u mislima spusta stopalo na zebru. Auto u punoj brzini joj ide u susret,.
“Te veceri je ona poginula”.
Beli golf se ukljucuje iz sporedne ulice. Sudaraju se. Ona mirno nastavlja da pesaci I ulazi u zgradu.