Cuti.
Placi u tisini.
Trpi.
Cekaj.
Nece jos dugo.
Ima gore.
Ne drami.
Prekini.
Cuti.
10 godina kasnije…
Kad prestanem da trcim ucini mi se da sam sam, sedim u mraku.
Sranje, osecam je kako mi sedi iza ledja. Osecam njen vlazan dan na vratu.
-Vidis li ga? Odzvanja njen glas iz tame.
-Koga?
Eno ga, malisan na kraju hodnika. Geledaj ga kako se propinje na majusne prstice ne bi li dohvatio kvaku. Otvara vrata I izviruje bojazljivo. Nema ga, uplasio se. Gura vrata nozicom, satro sama se otvaraju. Slusaj skripu koja te upozorava , sapuce, govori, vice I skici sebi u zube sve dok se potpuno ne otvore da bi ti pokazala scenu od koje tako naivno bezis.
-Prestani.
-Otvori oci, gledaj ga.
Stoji mirno sastavljenih stopala. Preplice nozne prste u prevelikim carapama. Saka toliko cvrsto pritisnutih na oci da drhte. Na sekundu razmice prstice, vidis mu napete ocne jabucice kako zurno plaze po sivim zidovima, zatim ih opet skuplja u grcu. Malena kolena klecaju, pada. Cuci glave naslonjene na kolena koje grli svojim zdepastim, kratkim rukama, u nirvani tvog straha. Pomozi mu, ne budi kukavica.
-Kazi mi sta je video, kada se tako jadan uplasio?-upitala je cinicnim podrugljivim glasom.
-Kurvo! Gledao je senke po zidovima. Jezive, prozracne senke koje gutaju svaki tracak nade. Zbog te tvoje cigarette I senke dima I pucketanja zara, on vidi jedan crni debeli povez zategnut izmedju dlakavih muskih saka, tako da koza na njemu puca! Zbog tvoje mrtvacki bele kose I mirisa koji isparava stvarajuci maglu po zidovima on vidi siluetu jedne letnje mekane spavacice. I stize je onaj okov, lomi u struku i ona se u bolu grci, pada. Odvalilo se parce zida, udarac o tlo je odjeknuo u praznoj sobi. On od straha klice.
-Ne vredjaj me. Nisam ja ta na koju si besan. Ne budim ja bolne uspomene. Ne iskacu pred mojim ocima slike od kojih ti je muka. U ostalom, ja ni ne bih bila ovde da Ti ne mislis da sam u parvu, zar ne?
Placi u tisini.
Trpi.
Cekaj.
Nece jos dugo.
Ima gore.
Ne drami.
Prekini.
Cuti.
10 godina kasnije…
Kad prestanem da trcim ucini mi se da sam sam, sedim u mraku.
Sranje, osecam je kako mi sedi iza ledja. Osecam njen vlazan dan na vratu.
-Vidis li ga? Odzvanja njen glas iz tame.
-Koga?
Eno ga, malisan na kraju hodnika. Geledaj ga kako se propinje na majusne prstice ne bi li dohvatio kvaku. Otvara vrata I izviruje bojazljivo. Nema ga, uplasio se. Gura vrata nozicom, satro sama se otvaraju. Slusaj skripu koja te upozorava , sapuce, govori, vice I skici sebi u zube sve dok se potpuno ne otvore da bi ti pokazala scenu od koje tako naivno bezis.
-Prestani.
-Otvori oci, gledaj ga.
Stoji mirno sastavljenih stopala. Preplice nozne prste u prevelikim carapama. Saka toliko cvrsto pritisnutih na oci da drhte. Na sekundu razmice prstice, vidis mu napete ocne jabucice kako zurno plaze po sivim zidovima, zatim ih opet skuplja u grcu. Malena kolena klecaju, pada. Cuci glave naslonjene na kolena koje grli svojim zdepastim, kratkim rukama, u nirvani tvog straha. Pomozi mu, ne budi kukavica.
-Kazi mi sta je video, kada se tako jadan uplasio?-upitala je cinicnim podrugljivim glasom.
-Kurvo! Gledao je senke po zidovima. Jezive, prozracne senke koje gutaju svaki tracak nade. Zbog te tvoje cigarette I senke dima I pucketanja zara, on vidi jedan crni debeli povez zategnut izmedju dlakavih muskih saka, tako da koza na njemu puca! Zbog tvoje mrtvacki bele kose I mirisa koji isparava stvarajuci maglu po zidovima on vidi siluetu jedne letnje mekane spavacice. I stize je onaj okov, lomi u struku i ona se u bolu grci, pada. Odvalilo se parce zida, udarac o tlo je odjeknuo u praznoj sobi. On od straha klice.
-Ne vredjaj me. Nisam ja ta na koju si besan. Ne budim ja bolne uspomene. Ne iskacu pred mojim ocima slike od kojih ti je muka. U ostalom, ja ni ne bih bila ovde da Ti ne mislis da sam u parvu, zar ne?
Нема коментара:
Постави коментар