Sasvim obican dan, jedne obicne, odlicno maskirane, devojke. Ona se nasla sa prijateljima u svom omiljenom kaficu, kao i svakog petka..
"Ima li neko kredita"- upitala je njena drugarica.
Cuju se tri "ne", mi smo deca ljudi koji spadaju u nizu radnicku klasu i to je u redu.
Ona se setila da je kupila mts karticu pre dva dana ne bi li otkupila svoju dusu od vipa i presla na jeftiniju mrezu(ali je u medjuvremenu odlucila da promena kartice izaziva nenormalan stres pa je ostala u vipu). Menja kartice, vip karticu spusta na sto, ubacuje mtsovu i daje telefon drugarici.
Kartica ostaje na stolu i ona sutradan biva primorana da promeni svoj broj.
Dan posle toga je protekao ok, subota u Novom Sadu je relativno dosadan, spor i miran dan. Do jednog momenta. Zove je osoba koja se nekako uvek pojavi u pogresno vreme na pogresnom mestu da u delicu sekunde sjebe pola njenog zivota.
"Sidji na trenutak"
"Hladno je, legla sam, ne silazi mi se."
"Sidji"
Zna ona da ovde nesto ne valja i da joj je bolje da ostane kod kuce ali se obuva i izlazi napolje. Stoje na sred atomskog sklonista pricaju neku bezveze pricu, on jede mandarinu koju je ona donela. Pruza joj nesto. Pruza joj vip karticu koju je ona ostavila sinoc u kaficu. Odlazi. Ona trci drugim putem kako bi ga presrela na raskrsnici. I presrela ga je. Vice. trazi objasnjenje jer ovo nije prvi put da se ovako nesto desava. On je gleda i smeje se. Ona je izbezumnljena. Iza njih se u gluvoj noci cuju koraci. Ona se okrece i nalece na svog bivseg decka i celo njegovo drustvo kojima od nedavno predstavlja napor da je pozdrave a kamoli sta drugo. Gledaju se, sa nekim odvratnim grcem pozdravljaju i odlaze. Svi. Ona ostaje sama na snegu pored kontenera sa ledenom karticom u ruci. Kroz misli joj prolazi da se nedavno smejala slicnoj situaciji svom najboljem prijatelju. Sad je zgazila u isto govno. I to se vec desavalo. Smeje se glasno sama na trotoaru, kroz prozor starog golfa je posmatra perverzni taxista.
Нема коментара:
Постави коментар