Ne uporedjuj. Prihvati.

Cuju se zenski krici i decji plac iz susedne kuce koji svakim danom postaje sve gori.
Postoji li nesto sto bismo trebali da uradimo po tom pitanju?
"Znas, nikada neces znati sta se desava iza zatvorenih vrata. Nije to tvoja stvar."
Zapravo, to znam. Zasto ljudi nisu spremni da okrenu glavu i  kada se radi o odnosu izmedju dvoje ljudi koji igrom slucaja nemaju zajednicka vrata da im zalupe pred nosom? To je ono sto ne znam.
Ne planiram da ga zenim i da mu radjam decu (mozda nikad, a ne sada). Da li time gubimo pravo na privatnost?
Umem da cenim misljenje svojih prijatelja i uvek ga rado saslusam, ali sta se desava kada nasi prijatelji imaju preveliku kolicinu misljenja? Sta kada pocnu da lepe etikete sa cenama koje su za nas jednostavno previsoke?
Neumoljivo nas bombarduju svojim stavovima, pretpostavkama, ocekivanjima a samim tim i pitanjima.
"Ne mozes da kazes da nisi u vezi ako imas decka.". Upravo jesam. Ne vidim sebe vezanu ni za koga.
"Ne mozes da ga vidjas svaki peti dan i da mu se nejavljas kada otputujes. To onda nije veza". Ne mogu? To sam ja. Ja sam devojka koja ne zeli da se javlja, koja zeli da zna sve i kada je on ne zove da bilo sta proveri. Ja sam devojka kojoj nije potrebno da definise, ako oseca.
"Kakvo je to vece, zasto to radis, gde je tu romantika?". Mislim da su bele svece fuj, da u bombonjerama obicno postoji jedna lepa bombona pored toga sto su pakovanja uvek odvratna, bas me briga ako ce cela tvoja ulica da misli da si krenuo na sahranu zbog belih ruza sve dok mi ne doneseh buket crvenih. Zao mi je.
Ja sam svesna toga da sam malo* drugacija. Moj momak je svestan da je nas odnos drugaciji. Mi smo srecni.
Ali...
Mojim prijateljima jos uvek nije jasno kako to funkcionise, oni nekako jos uvek imaju pitanja.
I pored svega sto znam i o sebi i o njemu nadjem se u situaciji da nas odnos razapnem na tablu za pikado i zaigram 501. To je moja omiljena igra. Ja volim igre u kojima pobedjujem. Sto znaci da je moja veza izgubila.
Nakon 500 pitanja kojima sam unistila sve sto se unistiti da, ostalo mi je samo jedno. I samo sam ga jednoj osobi mogla uputiti. Sebi. (i ko zna kome jos :))
Zasto ljudi nisu u stanju da prepoznaju kada je vreme da naprosto zacute i da stvar prepuste u ruke onima, koji zapravo znaju sta sa njom da ucine?

Maskenbal

Svakodnevno biramo garderobu koju oblacimo pred izlazak iz svojih caura u zavisnosti od toga gde, kada, sa kim idemo i naravno kakav utisak zelimo da ostavimo.Da li shodno tome imamo i privatan dijapazon maski koje navlacimo u nadi da ce nam omoguciti da se budemo ono sto bismo zeleli, kao i  da ce uspesno prikriti ono sto zaista jesmo. Neki to rade nesvesno dok drugi u potpunosti uzivaju u kreiranju svojih maski za razne prilike i vrlo se uzbudjeno kriju iza njih.
Svaki ubica za sobom ostavlja tragove. Oni najbolji to rade namerno, jer zele da budu uhvaceni.
Najlepsi na maskenbalu zele da ih neko razotkrije. Tragovi njihovog zlocina su svuda na njima. Ako smo dovoljno kreativni da tragove trazimo i na drugim mestima a ne samo u ocima i ako smo svesni da oni definitivno postoje naci cemo ih.
Maske su zapravo nase najjace oruzje. One mogu toliko toga da ucine za nas.
Neko ko bude uspeo da vidi i zavoli ono sto je ispod mnogobrojnih maski, bice vredan nase paznje.
Kada mi to budemo uradili za nekog drugog mozemo biti visestruko iznenadjeni.
Mozda je neverovatno glupo i nepotrebno nositi maske.
Mozda bi bilo nemoguce ziveti u svetu u kome bi svako pokazao sta se krije iza sarenog odela.

Slatki ukus krisom pojedene lazi?

Mogu li i ja da igram? Nije moja lopta.
Kako je bilo jednostavno tada... Imali smo slobodu da lazemo bez posledica, da vredjamo bez izvini, da samo pobegnemo ili svalimo krivicu na osobu koju prvu ugledamo.
Da li smo, neposredno, svi bili nauceni da lazemo kako bismo na prijatan nacin dobili ono sto zelimo/odbili ono sto ne zelimo ili mozda deca, kao takva, ovako razmisljaju?
Odrastao covek, sto smo mi na putu da postanemo, misli trezveno, racionalno i pre nego sto deluje mora da uzme u obzir posledice svojih postupaka. Dete sa druge strane to ne radi. Takodje kazu da na putu odrastanja od jednog jednostavnog i prirodnog bica, koje je dete, postaje izvestaceni ukalupljeni covek, rob drustvenih normi.
Da li to znaci da je ljudskom bicu normalno da laze?
Krisom smo jeli bombone, zvonili na interfone i bezali, uzimali maminu sminku/tatin brijac...
Da li nam je i to prirodno?
Ako zalimo da odrastemo i ostavimo "zaseri i bezi" koncept iza sebe, treba da prihvatimo da je svako apsolutno odgovoran za svoje postupke i emocije?
Mozemo li da se pomirimo sa tim da nas niko nije povredio, uvredio, prevario, slomio nam srce. "On" to ne moze sve dok smo mi odgovorni za svoje emocije.  Ako uspemo da se istreniramo da razmisljamo/osecamo ovako, sta se desava sa onim malim detetom u nama?
Da li odrastanje neminovno sa sobom nosi ukrotiteljski bic?

Kada bih bila muskarac, bila bih gay.

Jedan prosecan muskarac moze provesti citav svoj zivotni vek u potrazi za modelom po kojem zene funkcionisu.
Taj muskarac ce umreti u neznanju.
Ne postoji igra na sigurno kada su zene u pitanju. Jadnom muksarcu ce zavrsiti stikla u medjunozju sta god on radio i koliko god se trudio.
Ako joj kazete da je volite ona ce se kao svaka "mainstream" devojka naci ugrozenom tom izjavom i dace vam do znanja kako je za nju to previse i kako je odjednom gusite. Ako se usudite da to ne kazete, opalice paljubu po vama svom trac klanu kako sve bezosecajna muska svinja.
Ukoliko primetite njene nove cipele, bicete ismevani kako ste gay, ali ukoliko se to ne desi bicete optuzeni za najgori moguci zlocin a to je da ona vama nije vazna i da uopste ne obracate paznju.
Ako platite pice, brecnuce se kako ona to moze sama ali ce isto tako misliti kako niste dzentlmen ako je upitno pogledate kad ne izvadi novcanik.
Prekinete li svaki kontakt sa svojim bivsim devojkama, pomislice da ste sovinista koji ih samo iskoristi i odbaci a u suprotonom ce ljubomorno zvocati vecno.
Ona je nervozna. Ako se zainteresujete, naravno da ce vam reci kako joj nije nista i kako je smarate, i kada prihvatite to i promenite temu naletecete na recenicu, "sta ti je, zar ne vidis da sam popi*dela?".
Kada se posvadjate, teatralno ce da se okrene i ode kuci a svakim korakom ce sve vise zeleti da potrcite za njom.
Njena najbolja drugarica vam se ne dopada. To je nedopustivo, moracete da se smeskate i da naucite kako je ona u stvari super. Nemojte pozuriti, jer ako vam se dopadne stalno ce vas zapitkivati da li vam se mozda svidja drugarica a ne ona sama.
"Sta sad mi da radimo?"
Zaista ne znam. Nadajte se da govori ono sto misli, da oseca ono sto govori i da radi ono sto joj se dopada. Bezite od nje kada je u PMS-u. Sto cecse klimajte potvrdno glavom, izgovaraje "Da, draga" i "Jesam li ti rekao koliko te volim?" ili "Jesam li ti rekao koliko lepo izgledas u toj haljini?".
Prepare for the worst, hope for the best!

What the F do I know?

Svi mi tragamo za onim necim sto ce upotpuniti nas zivot u onoj meri u kojoj to ne mozemo sami. Najveci broj ljudi smatra da je to ona jedna, velika, vecna ljubav. Kako je moguce da se ceo svet vrti oko tog jednog ideala i da svi mi kao mravi trazimo to nesto a da samo retki uspeju da to zaista pronadju? Ako je ljubav nesto cemu svi tezimo i ako za svakog postoji onaj neko, kako to da na kraju samo pojedini zaista dobiju priliku za vecnu srecu?
Mastala sam o velikoj divnoj kuci, dvoje male plave dece i princu koji ce me bezuslovno voleti kada mi je bilo 6 godina i kada sam imala barbiku, kena i njihovu divnu, veliku, feministicku, roze kucu. Svake naredne godine, sve sam se vise udaljavala od te slike.
Danas, odbijam da poverujem da mi treba neko, sem divne debele macke, ko ce me upotpuniti. Sta to sa nama ne valja, kada se osecamo presecenima na pola jer jednostavno nemamo onog nekog. Zasto se i dalje drzimo koncepta da tamo negde u milionskom svetu postoji samo jedan? Ne zvuci li to mazohisticki? Koja je verovatnoca da cemo ga naci? Ikad?
Otkad postojimo, razna pitanja guramo pod tepih i dopustamo da ovaj zivot mirno prolazi kraj nas a da smo ga mi potpuno nesvesni, ali se zato uvek iznova pitamo sta je to ljubav i kako funkcionise?
Pitate mene?
Postoji ogranicena kolicina ljubavi na ovom svetu. I svakome od nas priprada odredjeni deo kolaca. Ta velicanstvena sila je usmerena na nas same. Na ovaj ili na onaj nacin. |
Ako postoji samo ta jedna osoba, kako se mi na putu ka njoj konstantno zaljubljujemo, i volimo ljude koji tim putem koracaju pored nas? Zaljubljujemo u sliku koju ljudi reflektuju o nama samima. I kada naidje neko sa lepsom slikom ili sa prijemcivijim nacinom reflektovanja iste mi se zaljubljujemo u njega. U sustini, zar se samo iznova i iznova ne zaljubljujemo u nas same?

Izbor?

Kazu da je treca godina srednje skole najlepsa godina, detinjstva koje polako prolazi.
Da li to govore oni koji ignorisu pritisak ili oni koji ga zaista ne osecaju?
Gde ces, sta ces, sa kim ces, kada ces? I tako dok setam u svojoj magli od znakova pitanja u noci drugog januara, okliznula sam se i pala. Prvi put ove zime.
Kazu da sa 17 godina imamo ceo svet pred sobom i da mozemo sta god pozelimo. "Samo izaberi!" Probrljaj po bari u kojoj sedis i izaberi prijatelje, momka, drzavu, grad, fakultet, zanimanje, hobi.
Samo tako, kao da stojim pred ruzicastom tacnom i neko ceka na mene da dodjem i pokupim ono sto mi se dopada?
Za svojh malo godina koliko imam, ipak sam uspela da masu ljudi otresem sa svojih ramena i naucim kako izgleda prijatelj. Kada sam po tim kriterijumima izmedju poznanika odabrala malobrojne shvatila sam da imam 5 komada.
Brojevi kazu da sam ja petica. Ne verujem u numerologiju ali je dobar izgovor za pojedine postupke. Ja sam jedna nestalna osoba koja veruje u zivotnu poligamiju. Mnogo gradova, mnogo iskustava, mnogo srodnih dusa.
Volim ja tebe, ali sebe volim vise.
"Preleti jedan okean i bices u raju, videces sta je zivot u 21. veku." Ja sam rodjena Vojvodjanka, taj svet je za mene jednostavno prebrz. No opet, kada na ulicama, koje sada vec poznajem kao dzep svog kaputa, svakodnevno nalecem na proslost koja ne bi trebala tuda da koraca jedan New York se ucini taman pristojne velicine. Ne volim zapad, volim Rusiju. Takodje sam letnje dete i razbolim se od pomisli na sneg i neumoljivi vetar. Sta ja znam gde bih? Zasto ne mogu samo da bivstvujem u svom svetu cekajuci svoju kafu, citajuci glupavu beletristiku, gledajuci u nebo, trazeci 23 sitnice na jednom mestu?
"Ne mozes(!) jer ako ne odaberes, ostaces ovde, i studiraces na budjavom fakultetu posle koga neces moci da se zaposlis, i zar ti zaista mislis da iz Srbije mozes da uradis nesto znacajno?"
Ne znam.
Odabij! Ne znam, hocu da ne znam! Hocu da razmislim. Imam 3 razreda srednje skole, kako da znam sta zelim da radim ostatak svog zivota? Ne znam ni sta sve moze da se studira, ni sta sve moze posle toga, ni gde sve covek moze da radi, a treba da znam, sta? Koliko mi bodova treba za koji fakultet? Sta je sa vama, kakvi bodovi? Gde sam tu ja, moje zelje, moji snovi, moja vizija sebe za 10 godina iz knjige moderne psihologije?
I kada uspem da se cekicem razbijem i uvucem u jedan od ovih kalupa pitam se da li treba da izaberem i kakva cu osoba postati?
Kakva ja to zelim da budem? Oni malo inteligentniji imaju privilegiju da izaberu ulogu, glume koga god zele, a da ih masa takvima prihvata. Ja volim da se igram, jer jos uvek zelim da budem dete i svet odraslih mi je poprilicno siv. Sta ako se zaigram, da li je u toj igri moguce izgubiti pravoga sebe? Da li je i to izbor na srebrnom tanjiru?
"Biraj, ko zelis da postanes?"
I dok se polako podizem sa klizavog asfalta, pitam se: "Da li dok plivamo kroz more izbora koji nam se svakodnevno serviraju zaista imamo slobodu da pronadjemo svoje delove puzle i da hodajuci po licnoj zvezdanoj stazi, sklopimo tu puzlu do kraja?"

Sisate nas godinama pa nam od tih para servirate filmove sa socijalnom tematikom!?

Bozic je.
Zelim da izadjem i da pogledam film.
Neprijatna operaterka mi govori kako nemaju zaveden broj "Arene" bioskopa u arhivi. Sta?
Na nekom jadnom forumu nalazim "Arenin" broj, automat me obavestava da biram nepostojeci broj. Again, sta?
Implicira... "Arena" se jos uvek nije otvorila i samim tim Novi Sad ulazi u novu deceniju, bez pristojnog bioskopa.
Niko ne zeli da ide u bioskop. Meni se bas ide. Pitam se, ko je izmislio da se u bioskop ne ide sam?
Na vratima odlucujem da se pozdravim sa svojim, od juce, detetom. Purpi. Balon punjen brasnom. Vrlo zanimljiv izum.
Ubila sam purpija. Stojim u kadi i pokusavam da nekako stresem sa sebe pola kile brasna! Mama, izvini.  Izlazim iz stana.
20 min kasinje ostaci Purpija, suknjica, kesa kokica i ja, nasli smo se u maloj sali, nazovi, bioskopa "Jadran".
Projekcija filma "Sisanje" pocinje za pet min. U sali je upaljeno svetlo i cuje se pesma "Light my fire" od Doors-a. Sedim, utonula u sediste, i cekam da pocne film cija me tematika naizgled uopste ne zaima. Nikada nisam imala problem sa tim da pogledam los film. Smatram da u svakom, ok skoro svakom,  postoji bar jedna pametna recenica ili jedna dobro odradjena scena.
Pocinje film.
"Dete sa teskim detinjstvom dolazi do granice, prelazi je los covek."-jedna dora recenica.
Po prvi put iz tzv. pticije perspektive upoznajemo sa glavnim junakom dok on ocrtava krug sestarom...-jedna dobra scena.
Srbija, Vojvodina, Novi Sad, Liman, Grbavica. Jedna devojcica odrasta na atomskom sklonistu. Zna ona kako izgleda copor momaka u kombaticama koji nisu/ jedva su zavrsili srednju skolu. Zna kako je bezala sa igralista da je ne bi zajedno sa ljuljaskom razbili o obliznju zgradu. Zna kako je plakala ispred ulaza kada im razbiju interfon. Zna da joj je drugarica sedela u ludnici jer se skontala sa glavnim bajom iz ekipe. Zna da su posle male mature morali da se pokupe iz "njihovog dvorista". Najezi se  kada joj u 2h ujutru sa istog onog atomskog sklonista zvizde neki novi momci u istim onim kombaticama.
Svi mi znamo, ko, kako, kada i zasto. Film je lepo uradjen, snimak je bolji nego pre 10 godina, dobili ste neki smisao za reziju i postujem sve to. Samo...
Navijaci koji su sedeli iza mene u bioskopskoj sali, a potom mi zvizdali na putu do kuce ponosno stoje iza stava, da film slavi njih i njihovo postojanje u zemlji Srbiji.
Dakle, kome se vi obracate sa dubokoumnom porukom i spiskom zrtava "navijackog" nasilja na kraju filma?

31. i cetiri jahaca apokalipse

Ukoliko potanko, vrlo detaljno i na sto jednostavniji nacin ne isplanirate svoje novogodisnje vece, izgubicete puno vremena, zivaca i na kraju krajeva vasi ideali o njaludjoj noci zavrsice negde u razgazenom snegu, zutom od piva, na Mileticevom trgu.
Nakon sto su iskusili gore navedeno dva najbolja prijatelja su odlucila da pozovu svoje najbolje prijatelje i da tako njih cetvoro provedu famoznu noc 31. decembra na 1. januar u sto manjoj halabuci. Docek na trgu i slavlje u obliznjem,  zavucenom kaficu nazvanom po brkatoj slikarki, "Frida".
Kazu da ako na docek ponesete nesto crveno, imacete srece u predstojecoj godini. Ona je svoje naizgled sporo i odlicno isplanirano jutro provela u potrazi za crvenim karminom i o.b.normal "cudesnim napravama". Od tog momenta vodila se sopstvenim verovanjem da sto gore prodje poslednji dan jedne, to ce bolja biti sledeca godina.
11.30h, Novi Sad, Mileticev trg, novogodisnji koncert. Nastupila je pauza od 20 min jer, boze moj, Van Gog mora zeljno da se iscekuje. Necu se upustiti u pljuvanje po ovom bendu, mislim da su hiljade i hiljade Novosadjana to uradile sasvim pristojno i bez mene. Odsvirali su jednu pesmu i sada je doslo vreme za odbrojavanje. Na bilbordu ispred koga stoji pola Novog Sada, sat otkucava 10 sekundi do ponoci. Masa uredno odbrojava, 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4 i na 4 Djule pocinje da odbrojava 8, 7, 6... i tako iz drugog pokusaja Novi Sad je uspesno, verovatno sa malim zakasnjenjem, usao u novu 2011. godinu. Ona ih ljubi usnama crvenim od novog karmina, smeskajuci se.
Svi gledaju u nebo, cekaju vatromet, znaju da je kriza i sve, ali ne znaju da ce najmanji i najjadniji vatromet biti ispaljen IZA kupole tako da ga oni skoro ni nece videti. Smeh. Kolektivni smeh.
Nervoza i stres oko ovog momenta su prosli i sada mozemo da se smestimo i zapravo uzivamo.
Kupujemo nase karte za ulazu u kafic, u kom provodimo svoje mladalacke dane vec 5 godina, od cikice koji izgleda kao jedan od onih beskucnika koji se po cele dane voze gradskim prevozom i ulazimo...
Dva piva, nekoliko gutljaja prokrijumcarene domace rakije i 2 tekile kasnije, bilo nam je odlicno.
Nakon 4 sata smeha, igre,  i na prvi pogled promiskuitetnih radnji izmedju bliskih prijatelja, iskreno u tisini, dok su koracali u hladnoj noci pozeleli su jedni drugima ono najlepse u danima koji ih ocekju...

Love ya... S. D. D.