Mogu li i ja da igram? Nije moja lopta.
Kako je bilo jednostavno tada... Imali smo slobodu da lazemo bez posledica, da vredjamo bez izvini, da samo pobegnemo ili svalimo krivicu na osobu koju prvu ugledamo.
Da li smo, neposredno, svi bili nauceni da lazemo kako bismo na prijatan nacin dobili ono sto zelimo/odbili ono sto ne zelimo ili mozda deca, kao takva, ovako razmisljaju?
Odrastao covek, sto smo mi na putu da postanemo, misli trezveno, racionalno i pre nego sto deluje mora da uzme u obzir posledice svojih postupaka. Dete sa druge strane to ne radi. Takodje kazu da na putu odrastanja od jednog jednostavnog i prirodnog bica, koje je dete, postaje izvestaceni ukalupljeni covek, rob drustvenih normi.
Da li to znaci da je ljudskom bicu normalno da laze?
Krisom smo jeli bombone, zvonili na interfone i bezali, uzimali maminu sminku/tatin brijac...
Da li nam je i to prirodno?
Ako zalimo da odrastemo i ostavimo "zaseri i bezi" koncept iza sebe, treba da prihvatimo da je svako apsolutno odgovoran za svoje postupke i emocije?
Mozemo li da se pomirimo sa tim da nas niko nije povredio, uvredio, prevario, slomio nam srce. "On" to ne moze sve dok smo mi odgovorni za svoje emocije. Ako uspemo da se istreniramo da razmisljamo/osecamo ovako, sta se desava sa onim malim detetom u nama?
Da li odrastanje neminovno sa sobom nosi ukrotiteljski bic?
Нема коментара:
Постави коментар