Ponedeljak

Zdrava hrana:
Beli i Natural
Univer:
Mleko i Jogrut
Pavlaka
Kakao
Pijaca:
Paprika

Izlazi iz zgrade neprikladno obucena i guzva papiric u saci.
Rano je. Hladno je. Pusto je.
Duva vetar, nosi joj haljinu, rascupava je jos vise.
Prilazi bulevaru, zeleno je. Staje na ivicnjak.
Projurio je neki kamion kada je spustila stopalo na zebru. Osetila je kako joj se telo samo blago zanjihalo u nazad i to je to. Trepnula je, crveno je.

Stoji u redu na kasi. Pored nje stoji mala crveno-crna sveska i na njoj "Love".
Sklanja svesku u stranu laganim pokretom skoro ubedjena da je jedina na polici. Nije bila. Zar je ikad?
Ispod nje, jos jedna, malo manja, skoro skroz crna i na njoj "Secret".
Uzima je.

Bila je sigurna da je bilo zeleno, a da li je?

Fuck.

neki. neki. 2010.

Cas matematike. Sedim u poslednjoj klupi sa najboljim drugom. Nikad nisam prisutna na casu matematike.
Neko kuca.
"Obavestenje"- Urla I.D. koji naravno nije dezuran vec je oteo nekom klincu iz prve godine knjigu obavestenja da ne bi isao na cas.
Nikad ne slusam knjigu obavestenja. 99% slucajeva hvale nekog strebera iz madjarskog odeljenja za neko takmicenje iz madjarskog ili citaju spisak od 20 ljudi sve sa profesorima koji su pohvaljeni na sekciji prve pomoci. Nismo bas neka skola.
I dok dezurni cita, profesorka nervozno lupka nogom o patos, 4 momka pored nas dovrsavaju partiju "sedmica" meni je pogled pao na pazuh drugarice ispred mene. Koja se izgleda nije brijala od proslog Uskrsa ili tako nesto.
Gurnula sam druga laktom i pogledala opet prema tropima.
Primakao se i poceo da mi peva na uvo "Suma blista, suma peva"
Gotovo. Pukli smo. Smejemo se kao da imamo 12 godina i da se nekom digao dok odgovara.

Kroz smeh kao da sam nacula... Pomozimo. Rak. Nasa drugarica. Cetvrti, neki...

Posle matematike je bio veliki odmor. Samo smo izleteli napolje. Nikad nisam dala pare. Jednostavno, sam zaboravila.

"Kafa?"- message sent at 15.48h
"Ne mogu.
Umrla je drugarica iz razreda.
Ona sto je imala rak.
Na sahrani sam."- message received at 16.03h, 11.09.2011.

Slabosti, kako ti je ime?

Topli sumrak. Kasno je, svaki naredni sat brze sustize onaj prethodni. Uzad noci se jos uvek nisu spustila na poluprazne ulice lenjog grada. Poslednji tragovi dana su ih terali, dajuci njenom razumu jos samo malo vremena.
Mirno je koracala po kaldrmi starijoj od njenih dedova dok je prolazila kraj tamno zelenih metalnih tezgi koje su odisale mirisom zive ribe i kiselog kupusa. Sa druge strane je iza sebe ostavila nekoliko napustenih kuca, onih divnih starih kuca sa visokim plafonima i teskim oknima.
Zastala je na trenutak, nekoliko puta se osvrnula oko sebe i kad se uverila u svoju samocu prisla starim, vrlo neuglednim vratima i zakucala. Neko vreme nije bilo odgovora. Naposletku se ispod praga ukazala zuta svetlost i sedi pokrbljeni starac je odskrinuo vrata.
"Dobro vece"- tiho ali razgovetno je uputila pozdrav.
"Bilo je i boljih malena"- sa tuznim osmehom je otpozdravio starac, vracajuci se u mrak i ostavljajuci joj otvorena vrata.
Pratila ga je u stopu jer je u hodniku bio mrkli mrak. Usetali su u glavnu sobu. Pruzio joj je svecnjak i rekao:
"Sinoc su nam iskljucili struju, svece se nalaze u fioci od stola, kljucevi su u bibliji, dovidjenja"
Klimnula je glavom u znak razumevalja i pozdrava i prisla stolu na sredini sobe. Jedan od onih stolova na kojima su pisane najvece ljubavne ispovesti, planirane najgore zavere, pocinjene najsladje preljube. Prostrane gornje ploce, puno tamno drvo, duboke fioke sa nakrivljenim lezistima sa obe strane. Iz trece fioke levo je izvadila jos tri svece i upalila ih. Sa ivice stola je pokupila bibliju, otvorila je i kljuceve, iz mraka koji su nekada krasile stranice, stavila u cep svog mantila.
Kada je kasalj starca potpuno utihnuo svukla je tesku kapuljacu i crni mantil prebacila preko fotelje.

Beskrajni redovi polica. Starih tamno braon polica potpuno ugusenih gomilom knjiga. Stari pakret prekriven izlizanim crvenim tepihom sa koga se paucina penjala uz ivice polica.Mrak izmedju tih redova bolovao je od tisine. Tisine, koja vise samu sebe ne moze da podnese jer oseca kako bi svaki komad tog prostora ubio da bar na trenutak moze da isprica svoju pricu.Cetiri police i tri svece dalje tacno negde izmedju Cehova i Solohova iza Dostojevskog i tik uz Tolstoja sedela je ona pored svoje gomile ucutkanih glasova. Njena krv crvena haljina, iskrojena u pun krug, grlila je tepih dok je ona vezivala kosu u visoki rep.
Citava slika izgledala je vrlo jezivo i necisto. Svetlost sveca je po crvenoj svili slikala najrazlicitije prizore vrlo diskutablilnog znacenja. Ona sama je sedela okruzena gomilom otvorenih knjiga u dubokom mraku koji su stvarale police. Vosak sa jedne od sveca ucutkao je "Tri sestre" vesto im slepivsi usne. Iznad svega ovoga, iznad njenog visokog repa i iznad polica ulicna svetlost usunjala se kroz visoke prozore, sekla zagusljivi, prasnjavi vazduh i nestajala opet negde u mraku.

Otvorila je jednu od knjiga, spustila svoj sicusni nos negde duboko medju stranice i udahnula miris proslosti. Sa samo jednim udahom njeni su vrhovi prstiju bili zapaljeni nestrpljenjem svih onih prethodnih koju si plesali po tim stranicama. Njen um je podrhtavao od stampeda zakljucaka koje su donosili mnogi pre nje. Jezila se od svake emocije koja je morila sve bludne duse koje se hranise sa tih stranica.
Tako daleko u proslosti, okovana nostalgicnim mislima, sedela je na uspomenama, i svaku sekundu posvecivala iskljucivo sebi. Tu je mogla da zaboravi na sve ono sto je izvan tih zidova ceka i da oseti vonj Moskve od pre nekoliko vekova. Mogla je da oseti kako tlo pod njom podrhtava od snaznih vibracija sina. Mogla je da cuje sustanje podsuknji, mogla je da cuje sapat upravo posecene psenice, viku bracnog para u gostinjskoj sobi. Mogla je da dopusti sebi da se kao duh na kratko usunja u svakog lika i da oseti sve ono sto reci nisu mogle da docaraju.
Vrlo brzo je masta pocela da ispituje granice njenog razuma.
Ulicna svetlost koja se tesko probijala kroz prljave zavese padala je na dugmice na haljini. Vesto je otkopcavala jedno po jedno. Plamen se penjao uz njene prsljenove sve dok ga senke koje je pravio nisu oterale. Pred prizorom, plamen je vrisnuo i pretvorio se u gusti crni dim koji je obujmio njena ramena. Lagano se uvukao izmedju napete koze i svilenih bretela koje skliznuse sve do lakata.  Vreli vosak poceo joj se slivati niz vrat. Prelazio je polako preko njenih grudi sve do vrhova bradavica sa kojih je ritmicno kapao po golim kolenima. Rasprsio se na hiljade majusnih kapljica koje se pretvorise u sicusne prele i otkotrljase niz meke butine.
Tesko je disala, pokusala je da umiri misice koji su se neprekidno grcili. Bezuspesno je vezivala svoje fantazije za nepomicni stub realnosti.
Miris sveca je bio isuvise intenzivan, stara hartija isuvise primamljiva, svila isuvise meka.
Prepustila se.

Idem, zato sto...

"Pukao sam godinu." Vise srece drugi put.

Nemas ni jedan roman u sobi. Ja nisam pozelela da ti pokonim jedan.
Ides u inostranstvo za mesec dana. Lepo je to.
Dala sam ti kintu. Ocekujem da je vratis.
Ne znam koju srednju skolu si zavrsio. Ne zanima me.
Varis. Boli me cosak.

Hoces da te pratim? Hahahaha, ne.

Imas njegovu fotku? Sta ce mi?

Zar se nismo dobro zajebavali? Oh, Honey! Nismo.

...hocu da pozelim da me otpratis do kuce, hocu da mi bude bitno sto odlazis, hocu da imam potrebu da nosim tvoju fotku u novcaniku, hocu da budem sa tobom.
Ne zelim. Nije mi bitno. Nemam i...Necu.

Dupli standardi...

Drugarica u komatoznom stanju od alkohola povraca u parku. Ja joj drzim kosu. Sutra, to ce biti samo jos jedno smesno iskustvo koje nas je zblizilo na nekom cudnom nivou.
Momak uradjen kao stoka. Mislim se, ajde sutni ga sad, bar nece imati snage da ti drobi nesto.

"Macko, necemo se videti danas, moram da se vidim sa drustvom iz osnovne." To je ok, neka se vidi sa njima danas, nas dve smo zajedno svaki dan, ko zna kada ce ih videti ponovo.
"E, ipak cu danas sa ekipom da picim kantere." Znaci ne mogu da verujem da ces da mi sad pokvaris planove da bi igrao jebene kantere.

"Volim te." Naravno da me voli, kroz sta smo sve prosle. "Volim i ja tebe."
"Volim te." O.o Dodjavola. "Totalno tvoj problem."

Ne znam kako si to mogla da uradis, totalno si me sjebala. Resicemo. Moramo.
Brate, zajebao si. Game over.

"Covece, ubi me alergija, ne mogu da gledam vise". Hoces da trknem do apoteke, da ti donesem casu vode, da ti zovem taksi?
"Znaci, kako me rastura glava, ne mogu da stojim na nogama." Kako me rastura glava, nja nja... Ozbiljno, matori?

U teoriji momak nam je, izmedju ostalog, prijatelj.
Opet, u praksi, nekako nikad ne dobija isti tretman.

Zato sto prijatelje biramo pazljivo?
Zato sto olako ulazimo u veze?
Zato sto znamo da je on samo jedan od ko zna koliko njih?

Mozda smo lazovcine, samo koga lazemo?

Kada realnost napadne, um! mora da zacuti

Sedim u podrumu svoje zgrade i mislim. Nemam ja pojma kako sam uopste ovde dospela. Upalila sam dva svetla, uspela da otkljucam katanac, od kog nisam ni znala da imam kljuc, a opet sad sedim iza nekih vrata, bez kvake, u mraku.

U mraku je sve u savrsenom redu...
Sve dok je tamo negde  iza njih upaljeno svetlo.

Razmisljam o protekih 5 godina. 5 godina izlazenja. 5 godina momaka. Prirodnjaci, umetnici, mislioci, seratori, visoki, niski, lepi, ruzni, dobri, ne tako dobri, picke/mice, nadmeni/arogantni... Sheme duge, kratke, ozbiljne, neozbiljne, otvorene, iskljucive, jednostavne, komplikovane, smislene ili potpuno besmislene!
Sve  to tako klizi nekim od beskrajno mnogo razlicitih sina. Neko vreme. Onda, ma koliko voznja zabavna bila, i ma koliko sareni ti vagoni bili, ja uvek odlucim da se iskrcam na stanici "hajde da se malo igramo razlaza".

Odjednom, niodkuda, sasvim neocekivano sam uletela u shemu koja je jednostavno savrsena. Nesto toliko zrelije i iskrenije od svih mojih dotadasnjih zajebancija.

Moj gay najbolji drugar je usao u ozbiljnu vezu.

Idealno. Sve karte na stolu sada i odmah. Njihov svet je izgradjen od bezobrazno dobrih izlazaka, bolesno nafurane muzike, preskupog nakita, najnovijih parfema... I sve to zaliveno morem stila...
Pored svega toga, racunajuci i redovan, odlican sex, nikad nije bio problem reci volim te, nedostajes mi, moramo da razgovaramo...

Sedim tako u svom mraku i pitam se kako? Kako moj drug ima funkcionalniju, bolju, lepsu, strastveniju vezu nego sto sam ja ikad imala? Zar ne bi njihov svet trebao da bude komplikovan, zar oni ne bi trebali da budu ti koji ce se izgubiti negde u moru slobodnih izbora koji im se nude?

Tada sam vec popusila pola cigarete.

Bum!

Ljubavi, spavao sam sa devojkom i ona nosi moje dete!

Bum!

Volim te!

Bum!

Negde iz mraka zvoni mi telefon. Plac. Suze. Neverica. Drhtaji.
"Djina trebas mi, raspao sa se. Na ivici sam nervnog sloma."

Nekoliko trenutaka kasnije opet je tisina. Puckreta cigareta, krsim prste, skidam snale i naslanjam glavu na vlazan zid. Mislim.

Njegov problem me boli, vredja me kao prijatelja, cini me besnom kao nekog ko je trebao da bude tu i ko je trebao da ukaze na mane njegovog partnera.

Vec u sledecem momentu mrak je progutao sve. Progutao je sve sto nije imalo konkretne veze sa mnom. U tom nesavladivom mraku pocinje da mi se vrti. Postajem svesna da vrlo bezvoljno sedam na ringispil koji se vrti u krug. Krug koji je meni i dalje nepoznat!

Shvatam da je to krug satkan od mojih gresaka. Svih onih gresaka koje sam pocinila u ne tako dalekoj proslosti. Gde se sad ja nalazim u vrtoglovaoj potrazi za onim nekim. Nalazim se.... Negde izmedju jave i sna, izmedju fantazije i realnosti, na sredini puta koji spaja nerealno i izvodljivo! Ja sam u zemlji maste! U zemlji u kojoj emocije ne postoje, u kojoj su objasnjenja i reci nepotrebne i u kojoj vlada opsesija, opijajuci sex, strasni poljupci, gola istina zapaljena telima koja nestaju....u cistom uzitku...

Tako sam i sama izgorela... Jer nisam uspela da odgovorim sebi...      

Kako smo zaboga zavrsili ovde?

Ako nemam odgovor, sta onda ja dodjavola radim? Ili jos bolje, koliko cu dugo moci da koracam ovom vrlo uskom stazom kraj provalije sa povezom na ocima, dok telefon ne zazvoni i upali svetlo u samo meni znanom mraku!?