I tog dana sam ustala na vreme... u 7h

Danas mi se komsija obesio.

Zivim u mirnoj zgradi. Malo dece, malo adolescenata, par studenata, par porodica i puno udovaca. Imamo jednog mentalnog bolesnika, poludela za vreme faxa, ostavio je decko. Imamo i njenu sestru, bivsa manekenka, ni ona nije normalna, ima klinca koji je jos manje normalan. Niko ne zna tacno ko mu je otac ali se pravimo da to nije vazno. Imaju psa, i on mi je uvek bio cudan i naporan. Nikad ga nisam mazila jer su zbog njega prodali divnog dalmatinera koji me je voleo kad sam bila dete.

Ostavljam svoje cigarete u hidrantu na cetvrtom spratu. Ja zivim na petom spratu. Hidrant je ispred mojih vrata te zato silazim sprat nize. Iza vrata na cetvrtom zivi jedna baka, muz je preminuo presle godine, sa svojim sinom. Sin je bivsi narkoman, trenutni alkoholicar. Psujem mu mater svako jutro kad ne nadjem cigarete jer znam da mi ih on uzima.

Jutros sam nasla cigarete. Srela sam ga kad sam isla na posao. Bilo je rano. Bio je pijan. Javio mi se, cini mi se. Cak mi je otvorio vrata.

Kad sam se vracala kuci te veceri videla sam umrlicu na vratima. Cinilo mi se da dugo nisam videla umrlicu. Nisam odmah povezala o kome se radi. Ipak sam ga srela jutros.
Zatim sam pored imena videla ...u 45oj godini. Povezala sam.

"Kevo, se komsija roknuo ili je umro?"- pitala sam iz zajebancije.
Samo me je cudno pogledala.


Kasnije te veceri sam cula moje kako pricaju da se tog popodneva cula dreka iz stana ispod. Njihovog stana.

"Dodji kurvo da vidis vesanje!"

Ponedeljak

Zdrava hrana:
Beli i Natural
Univer:
Mleko i Jogrut
Pavlaka
Kakao
Pijaca:
Paprika

Izlazi iz zgrade neprikladno obucena i guzva papiric u saci.
Rano je. Hladno je. Pusto je.
Duva vetar, nosi joj haljinu, rascupava je jos vise.
Prilazi bulevaru, zeleno je. Staje na ivicnjak.
Projurio je neki kamion kada je spustila stopalo na zebru. Osetila je kako joj se telo samo blago zanjihalo u nazad i to je to. Trepnula je, crveno je.

Stoji u redu na kasi. Pored nje stoji mala crveno-crna sveska i na njoj "Love".
Sklanja svesku u stranu laganim pokretom skoro ubedjena da je jedina na polici. Nije bila. Zar je ikad?
Ispod nje, jos jedna, malo manja, skoro skroz crna i na njoj "Secret".
Uzima je.

Bila je sigurna da je bilo zeleno, a da li je?

Fuck.

neki. neki. 2010.

Cas matematike. Sedim u poslednjoj klupi sa najboljim drugom. Nikad nisam prisutna na casu matematike.
Neko kuca.
"Obavestenje"- Urla I.D. koji naravno nije dezuran vec je oteo nekom klincu iz prve godine knjigu obavestenja da ne bi isao na cas.
Nikad ne slusam knjigu obavestenja. 99% slucajeva hvale nekog strebera iz madjarskog odeljenja za neko takmicenje iz madjarskog ili citaju spisak od 20 ljudi sve sa profesorima koji su pohvaljeni na sekciji prve pomoci. Nismo bas neka skola.
I dok dezurni cita, profesorka nervozno lupka nogom o patos, 4 momka pored nas dovrsavaju partiju "sedmica" meni je pogled pao na pazuh drugarice ispred mene. Koja se izgleda nije brijala od proslog Uskrsa ili tako nesto.
Gurnula sam druga laktom i pogledala opet prema tropima.
Primakao se i poceo da mi peva na uvo "Suma blista, suma peva"
Gotovo. Pukli smo. Smejemo se kao da imamo 12 godina i da se nekom digao dok odgovara.

Kroz smeh kao da sam nacula... Pomozimo. Rak. Nasa drugarica. Cetvrti, neki...

Posle matematike je bio veliki odmor. Samo smo izleteli napolje. Nikad nisam dala pare. Jednostavno, sam zaboravila.

"Kafa?"- message sent at 15.48h
"Ne mogu.
Umrla je drugarica iz razreda.
Ona sto je imala rak.
Na sahrani sam."- message received at 16.03h, 11.09.2011.

Slabosti, kako ti je ime?

Topli sumrak. Kasno je, svaki naredni sat brze sustize onaj prethodni. Uzad noci se jos uvek nisu spustila na poluprazne ulice lenjog grada. Poslednji tragovi dana su ih terali, dajuci njenom razumu jos samo malo vremena.
Mirno je koracala po kaldrmi starijoj od njenih dedova dok je prolazila kraj tamno zelenih metalnih tezgi koje su odisale mirisom zive ribe i kiselog kupusa. Sa druge strane je iza sebe ostavila nekoliko napustenih kuca, onih divnih starih kuca sa visokim plafonima i teskim oknima.
Zastala je na trenutak, nekoliko puta se osvrnula oko sebe i kad se uverila u svoju samocu prisla starim, vrlo neuglednim vratima i zakucala. Neko vreme nije bilo odgovora. Naposletku se ispod praga ukazala zuta svetlost i sedi pokrbljeni starac je odskrinuo vrata.
"Dobro vece"- tiho ali razgovetno je uputila pozdrav.
"Bilo je i boljih malena"- sa tuznim osmehom je otpozdravio starac, vracajuci se u mrak i ostavljajuci joj otvorena vrata.
Pratila ga je u stopu jer je u hodniku bio mrkli mrak. Usetali su u glavnu sobu. Pruzio joj je svecnjak i rekao:
"Sinoc su nam iskljucili struju, svece se nalaze u fioci od stola, kljucevi su u bibliji, dovidjenja"
Klimnula je glavom u znak razumevalja i pozdrava i prisla stolu na sredini sobe. Jedan od onih stolova na kojima su pisane najvece ljubavne ispovesti, planirane najgore zavere, pocinjene najsladje preljube. Prostrane gornje ploce, puno tamno drvo, duboke fioke sa nakrivljenim lezistima sa obe strane. Iz trece fioke levo je izvadila jos tri svece i upalila ih. Sa ivice stola je pokupila bibliju, otvorila je i kljuceve, iz mraka koji su nekada krasile stranice, stavila u cep svog mantila.
Kada je kasalj starca potpuno utihnuo svukla je tesku kapuljacu i crni mantil prebacila preko fotelje.

Beskrajni redovi polica. Starih tamno braon polica potpuno ugusenih gomilom knjiga. Stari pakret prekriven izlizanim crvenim tepihom sa koga se paucina penjala uz ivice polica.Mrak izmedju tih redova bolovao je od tisine. Tisine, koja vise samu sebe ne moze da podnese jer oseca kako bi svaki komad tog prostora ubio da bar na trenutak moze da isprica svoju pricu.Cetiri police i tri svece dalje tacno negde izmedju Cehova i Solohova iza Dostojevskog i tik uz Tolstoja sedela je ona pored svoje gomile ucutkanih glasova. Njena krv crvena haljina, iskrojena u pun krug, grlila je tepih dok je ona vezivala kosu u visoki rep.
Citava slika izgledala je vrlo jezivo i necisto. Svetlost sveca je po crvenoj svili slikala najrazlicitije prizore vrlo diskutablilnog znacenja. Ona sama je sedela okruzena gomilom otvorenih knjiga u dubokom mraku koji su stvarale police. Vosak sa jedne od sveca ucutkao je "Tri sestre" vesto im slepivsi usne. Iznad svega ovoga, iznad njenog visokog repa i iznad polica ulicna svetlost usunjala se kroz visoke prozore, sekla zagusljivi, prasnjavi vazduh i nestajala opet negde u mraku.

Otvorila je jednu od knjiga, spustila svoj sicusni nos negde duboko medju stranice i udahnula miris proslosti. Sa samo jednim udahom njeni su vrhovi prstiju bili zapaljeni nestrpljenjem svih onih prethodnih koju si plesali po tim stranicama. Njen um je podrhtavao od stampeda zakljucaka koje su donosili mnogi pre nje. Jezila se od svake emocije koja je morila sve bludne duse koje se hranise sa tih stranica.
Tako daleko u proslosti, okovana nostalgicnim mislima, sedela je na uspomenama, i svaku sekundu posvecivala iskljucivo sebi. Tu je mogla da zaboravi na sve ono sto je izvan tih zidova ceka i da oseti vonj Moskve od pre nekoliko vekova. Mogla je da oseti kako tlo pod njom podrhtava od snaznih vibracija sina. Mogla je da cuje sustanje podsuknji, mogla je da cuje sapat upravo posecene psenice, viku bracnog para u gostinjskoj sobi. Mogla je da dopusti sebi da se kao duh na kratko usunja u svakog lika i da oseti sve ono sto reci nisu mogle da docaraju.
Vrlo brzo je masta pocela da ispituje granice njenog razuma.
Ulicna svetlost koja se tesko probijala kroz prljave zavese padala je na dugmice na haljini. Vesto je otkopcavala jedno po jedno. Plamen se penjao uz njene prsljenove sve dok ga senke koje je pravio nisu oterale. Pred prizorom, plamen je vrisnuo i pretvorio se u gusti crni dim koji je obujmio njena ramena. Lagano se uvukao izmedju napete koze i svilenih bretela koje skliznuse sve do lakata.  Vreli vosak poceo joj se slivati niz vrat. Prelazio je polako preko njenih grudi sve do vrhova bradavica sa kojih je ritmicno kapao po golim kolenima. Rasprsio se na hiljade majusnih kapljica koje se pretvorise u sicusne prele i otkotrljase niz meke butine.
Tesko je disala, pokusala je da umiri misice koji su se neprekidno grcili. Bezuspesno je vezivala svoje fantazije za nepomicni stub realnosti.
Miris sveca je bio isuvise intenzivan, stara hartija isuvise primamljiva, svila isuvise meka.
Prepustila se.

Idem, zato sto...

"Pukao sam godinu." Vise srece drugi put.

Nemas ni jedan roman u sobi. Ja nisam pozelela da ti pokonim jedan.
Ides u inostranstvo za mesec dana. Lepo je to.
Dala sam ti kintu. Ocekujem da je vratis.
Ne znam koju srednju skolu si zavrsio. Ne zanima me.
Varis. Boli me cosak.

Hoces da te pratim? Hahahaha, ne.

Imas njegovu fotku? Sta ce mi?

Zar se nismo dobro zajebavali? Oh, Honey! Nismo.

...hocu da pozelim da me otpratis do kuce, hocu da mi bude bitno sto odlazis, hocu da imam potrebu da nosim tvoju fotku u novcaniku, hocu da budem sa tobom.
Ne zelim. Nije mi bitno. Nemam i...Necu.

Dupli standardi...

Drugarica u komatoznom stanju od alkohola povraca u parku. Ja joj drzim kosu. Sutra, to ce biti samo jos jedno smesno iskustvo koje nas je zblizilo na nekom cudnom nivou.
Momak uradjen kao stoka. Mislim se, ajde sutni ga sad, bar nece imati snage da ti drobi nesto.

"Macko, necemo se videti danas, moram da se vidim sa drustvom iz osnovne." To je ok, neka se vidi sa njima danas, nas dve smo zajedno svaki dan, ko zna kada ce ih videti ponovo.
"E, ipak cu danas sa ekipom da picim kantere." Znaci ne mogu da verujem da ces da mi sad pokvaris planove da bi igrao jebene kantere.

"Volim te." Naravno da me voli, kroz sta smo sve prosle. "Volim i ja tebe."
"Volim te." O.o Dodjavola. "Totalno tvoj problem."

Ne znam kako si to mogla da uradis, totalno si me sjebala. Resicemo. Moramo.
Brate, zajebao si. Game over.

"Covece, ubi me alergija, ne mogu da gledam vise". Hoces da trknem do apoteke, da ti donesem casu vode, da ti zovem taksi?
"Znaci, kako me rastura glava, ne mogu da stojim na nogama." Kako me rastura glava, nja nja... Ozbiljno, matori?

U teoriji momak nam je, izmedju ostalog, prijatelj.
Opet, u praksi, nekako nikad ne dobija isti tretman.

Zato sto prijatelje biramo pazljivo?
Zato sto olako ulazimo u veze?
Zato sto znamo da je on samo jedan od ko zna koliko njih?

Mozda smo lazovcine, samo koga lazemo?

Kada realnost napadne, um! mora da zacuti

Sedim u podrumu svoje zgrade i mislim. Nemam ja pojma kako sam uopste ovde dospela. Upalila sam dva svetla, uspela da otkljucam katanac, od kog nisam ni znala da imam kljuc, a opet sad sedim iza nekih vrata, bez kvake, u mraku.

U mraku je sve u savrsenom redu...
Sve dok je tamo negde  iza njih upaljeno svetlo.

Razmisljam o protekih 5 godina. 5 godina izlazenja. 5 godina momaka. Prirodnjaci, umetnici, mislioci, seratori, visoki, niski, lepi, ruzni, dobri, ne tako dobri, picke/mice, nadmeni/arogantni... Sheme duge, kratke, ozbiljne, neozbiljne, otvorene, iskljucive, jednostavne, komplikovane, smislene ili potpuno besmislene!
Sve  to tako klizi nekim od beskrajno mnogo razlicitih sina. Neko vreme. Onda, ma koliko voznja zabavna bila, i ma koliko sareni ti vagoni bili, ja uvek odlucim da se iskrcam na stanici "hajde da se malo igramo razlaza".

Odjednom, niodkuda, sasvim neocekivano sam uletela u shemu koja je jednostavno savrsena. Nesto toliko zrelije i iskrenije od svih mojih dotadasnjih zajebancija.

Moj gay najbolji drugar je usao u ozbiljnu vezu.

Idealno. Sve karte na stolu sada i odmah. Njihov svet je izgradjen od bezobrazno dobrih izlazaka, bolesno nafurane muzike, preskupog nakita, najnovijih parfema... I sve to zaliveno morem stila...
Pored svega toga, racunajuci i redovan, odlican sex, nikad nije bio problem reci volim te, nedostajes mi, moramo da razgovaramo...

Sedim tako u svom mraku i pitam se kako? Kako moj drug ima funkcionalniju, bolju, lepsu, strastveniju vezu nego sto sam ja ikad imala? Zar ne bi njihov svet trebao da bude komplikovan, zar oni ne bi trebali da budu ti koji ce se izgubiti negde u moru slobodnih izbora koji im se nude?

Tada sam vec popusila pola cigarete.

Bum!

Ljubavi, spavao sam sa devojkom i ona nosi moje dete!

Bum!

Volim te!

Bum!

Negde iz mraka zvoni mi telefon. Plac. Suze. Neverica. Drhtaji.
"Djina trebas mi, raspao sa se. Na ivici sam nervnog sloma."

Nekoliko trenutaka kasnije opet je tisina. Puckreta cigareta, krsim prste, skidam snale i naslanjam glavu na vlazan zid. Mislim.

Njegov problem me boli, vredja me kao prijatelja, cini me besnom kao nekog ko je trebao da bude tu i ko je trebao da ukaze na mane njegovog partnera.

Vec u sledecem momentu mrak je progutao sve. Progutao je sve sto nije imalo konkretne veze sa mnom. U tom nesavladivom mraku pocinje da mi se vrti. Postajem svesna da vrlo bezvoljno sedam na ringispil koji se vrti u krug. Krug koji je meni i dalje nepoznat!

Shvatam da je to krug satkan od mojih gresaka. Svih onih gresaka koje sam pocinila u ne tako dalekoj proslosti. Gde se sad ja nalazim u vrtoglovaoj potrazi za onim nekim. Nalazim se.... Negde izmedju jave i sna, izmedju fantazije i realnosti, na sredini puta koji spaja nerealno i izvodljivo! Ja sam u zemlji maste! U zemlji u kojoj emocije ne postoje, u kojoj su objasnjenja i reci nepotrebne i u kojoj vlada opsesija, opijajuci sex, strasni poljupci, gola istina zapaljena telima koja nestaju....u cistom uzitku...

Tako sam i sama izgorela... Jer nisam uspela da odgovorim sebi...      

Kako smo zaboga zavrsili ovde?

Ako nemam odgovor, sta onda ja dodjavola radim? Ili jos bolje, koliko cu dugo moci da koracam ovom vrlo uskom stazom kraj provalije sa povezom na ocima, dok telefon ne zazvoni i upali svetlo u samo meni znanom mraku!?

Kad bi samo...

Sedim za malim decijim zutim stolom, upletenih nogu i sramezljivo pijem svoju jutarnju kafu. Preko puta sedi meni jedan vrlo poznat i mio lik ali sa osmehom koji do tada nisam videla. Osmeh koji govori toliko stvari da je i sam zbunjen svojom pojavom.
Oboje gledamo u decaka koji u svojim malim ali snaznim rukama, kao u odraslog coveka, drzi parce polu zgnjecenog kolaca sa visnjama. Drzi ga cvrsto ali onda ispravlja dva prsta i nespretno ih lize.
Njam njam...
Halapljivo i neuredno zvace svoje parce kolaca. Plazi jezik sa nesazvakanim zalogajem a zatim ga tesko guta. Hvata obema rukama, svima nam poznatu, metalnu solju sa preslatkim cajem od nane i pije. Sa strane mu caj curi po sintetickoj crvenoj majci.
Bolest: Daunov sindrom
Kratka smedja kosa, ovalno lice, tuzne razmaknute oci preterano naduvenih i spustenih kapaka, sirok i spljosten nos, tanke i uvucene usne i izbrazdan jezik. "Mongoloidni" idiot, Boki

Crvene "Doroti" antilop baletanke sa kratkim pertlicama koje su vezane u masnicu. Nisam ja jedina kojoj su se dopale, jer se jedno malo stvorenje motalo oko mojih nogu, vuklo masnice i pokusavalo da mi skine cipelu. Iako vise nisam dete, ponela sam se kao jedno i nisam mu je dala. Postavila sam ga da sedne kraj mene i dala mu papire i sivi flomaster.
Mirno je stavio jedan papir pred sebe i precizno uhvatio olovku. Nacrtao veliki kvadrat i u njemu jednog leptira. Zanimljivog, stilizovanog leptira kakvog biste sreli u modernim slikovnicama. Zatim je iznenada podigao ruke, zgrazavajuce zgrcio prste, rekao nesto samo njemu razumljivo i vratio se svom crtezu zadovoljno se smejuci. Napisao je svojom decijom verzijom krasnopisa "Leptir" ispod crteza.
Zatim je privukao novi papir sebi a crtez leptira prevrnuo i odlozio sa strane. Uzela sam crtez da pogledam jos jednom kada je naglo ostavio flomaster besno a opet pomalo i uplaseno me pogledao i oteo mi papir iz ruke. Kao da mi je rekao "To je moje i ulazis u moj privatni svet, VRATI MI!"
Bolest: Autizam
Klasicni primer decaka koji sedi na kraju klupe ili u cosku sobe, crta, razgovara sa svojim zamisljenim prijateljem i smeje se njihovim internim salama. Potpuno normalne anatomije lica i tela. "Moralna nakaza", Vuk.


Nesto kasnije, u nekom potpunom drugom filmu tri barbike su stajale ispred velikog ovalnog ogledala sa razmaknutim sijalicama sa strane.
Stajale su jedna pored druge i naizmenicno gledale u svoj odraz u ogledalu a zatim jedna u drugu. Pazljivo odabrane garderobe, precizno nanesene sminke i uredno zacesljanih frizura.
Kad bi samo imala malo vece grudi. Mislila je barbika broj 1 dok je gledala u bujno poprsje barbike broj 2.
Kad bih samo imala malo duze noge. Gundjala je barbika broj 3 odmeravajuci noge barbike broj 1.
Kad bih samo imala malo manje dupe. Cvilela je barbika broj 2 brabiki broj 3.

Negde duboko ispod barbi dvorca u mracnom podrumu ridale su majke sklonjene od pogleda svoje dece.
Kad bi samo progovorio sutra.
Kada bi samo jedan dan mogao da prodje bez njegovih napada.
Kada bi samo na tren prepoznao svoju sestru.


"I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk,
S uzdahom tuge
Duge,
Ubogi moli puk.

Kleče kosturi
Suri
Pred likom boga svog-
Ištu. Al tamo,
Samo
Ćuti raspeti Bog."     A. Santic

Exitium

Strpljivo je gradio svoj dvorac iz snova u pesku...Satima! Osmeh se pojavio tek kada ga je svojim sicusnim stopalima sravnio sa zemljom?
Pobedio je. Prvi je. Naucio je sve sto se moglo znati. Postaje svestan svog uspeha tek kada vidi komadice svojih knjiga kako lete niz ulicu?
Pali novu cigaretu iz navike ali iznova svaki put uziva u zvuku gasenja zara o vreli beton?
Pazljivo odvaja delice plastelina pokusavajuci da napravi savsenu haljinicu, medjutim ona postaje najbolja u momentu kada u svojoj majusnoj saci ugleda sarenu, bezoblicnu masu plastelina?

Destrukcija

Gde je osmeh, ponos, uzitak i spokoj kada vezanih ruku moras da gledas godine svog zivota koje se urusavaju bespovratno a ti ne mozes da ucinis bas nista. Gledas kako ono u sta si ulozio sve svoje emocije, vreme, trud i ljubav jednostavno umire. Vrele suze prave nove bore na tvom licu ali znas da je tako najbolje, znas da je vreme da odustanes. Razjeda te iznutra no ti moras podici glavu i otici, moras odrasti.

Sta onda?

Onda prijatelju, stisni zube. Disi duboko. Budi miran, budi svestan da je tesko i da boli. Pusti svoje emocije da odrade ono sto moraju. Da te sravne sa zemljom, pocepaju na komade, spale do temelja, naprave od tebe bezoblicnu masu!

Zasto?

Prestace! Hoce! Ustaces ujutru skrhan, crvenih ociju sa kamenom u zeludcu. Umices se i voda ce odneti deo bola sa sobom. Ono sto je ostalo ce se zauvek utkati u tebe i bas to ce biti onaj vetar u ledja koji ce te gurnuti napred. Odrasces!

A gde ti je je*ena granica?

Sedis i gledas... cutke.
Spustis glavu pod sto da se namrstis, opsujes, nasmejes.
Gledas kako jedna seljanka gazi po ponosu tvojih prijatelja, povreduje ljude do kojih ti je stalo i kako se posle nje vrata za ostale...jednostavno zatvore. I nazoves je seljankom i ugrizes se za jezik jer ti se toliko gadi da ne smes rizikovati da se na bilo koji nacin spustis na njen nivo.
Sedis kasnije i urlas, pizdis, ne mozes da verujes...
A ona? Ona je nekako uspela da obrise suze sa svog ukaljanog obraza, da se ispisa po svima nama i da samo izadje napolje, nabaci osmeh broj 1 i ode da se pohvali mami kako je uspela u zivotu. Ona je uspela.
Gde joj je granica? Zaj*bi.

A mi? Sta je sa nasim granicama?
Dokle cemo mi cutati? Kada cemo shvatiti da crvi setaju oko nas samo zato sto ih nismo vec sve izgazili? Kada cemo otvoriti oci i shvatiti da smo sami krvi, jer smo im mi napravili stazu kojom sad idu preko svih nas?   Mi smo bili pi*ke koje su se samo zgledale, gutale gadosti koje bi joj pljunuli u lice a na kraju nismo uradili nista.
Kuda sad?
Na ime pristojnosti i zbog parole vreme je da odrastem mogu da kazem sebi kako nisi vredna...nicega. Mogu da te pustim da ides svojim putem nacinom na koji ti hoces i da se potrudim da se taj put nikada ne susretne sa mojim. Mogu da se nadam da ako te ikada sretnem necu zazaliti sto nisam izabrala opciju 2.

Ja nisam dobra osoba, eto. Necu da se sklonim i da se ubedim kako je to zato sto sam velika a ti si samo stoka i tvoja govna mi ne smrde. Smrde mi.
Igracemo po tvojim pravilima. Okrenucemo se ka tebi i sravniti te sa zemljom.

Razmisljam li...?

Proslo je toliko vremena da su rekli jedno drugom sve. Rekli su i ono sto misle i ono sto bi po svim drustvenim pravilima trebalo da misle i ono sto ne misle.
Odrastanje, smrdljivi bolnicki kreveti, filozofske radionice i mnoga druga iskustva vremenom menjaju nasa misljena, menjaju ono sto u stvari jesmo.
Ona vise nije ista devojcica koja je bila, ne zeli isto sto je zelela pre 3 godine. Jedan deo odrastanja podrazumeva napredak odnosa koji su do tada ostvarili, no njeno pitanje je da li odrastanje moze dovesti do potpunog napustanja do tada zeljenog odnosa. Kako se za sada cini, da, moze.
U odredjenim godinama vise nije dovoljno da se drze za ruke na mesecini, da setaju u tisini, da se samo kako je to popularno reci, vole. Jer kako smo sada baceni u vrtlog vremena koje se cini da prolazi mnogo brze nego ranije, neretko se pitamo da li uzalud gubimo svoje vreme. Pocinjemo da tragamo za potvrdama koje ce opravdati nase postojanje u odnosu sa nekom osobom.
Ona pocinje da sumnja, da sumnja u realnost tog odnosa, u svrsishodnost, u osecanje ljubavi. Polako shvata da sada ne zele isti zivotni put i da bi ostajanje u toj vezi naskodilo oboma. No isto tako sumnja u realnost svrsishodnost i ljubav ka svojoj odluci jer se ona menja iz dana u dan.
Vraca se na pitanje koje je sve cesce goni, da li iskljucivo verovati sebi u datom trenutku ili "razmisliti" jos malo? Razmisliti jos malo, gledati daleko u buducnost nas nakad dovede bas do toga da ne promenimo nista vec da samo napravimo nekoliko koraka napred kojima ne radimo nista drugo vec odlazimo od nas samih...

Bela vrana, zuti grob

Kladim se da niste znali koliko zvukova je vasa garderoba u stanju da proizvede sve dok ...
Kako sam ja saznala da mi skripi patika, da na farmerkama imam 'malo metalno nesto' sto udara o 'malo metalno nesto' na mojoj jakni, da je privezak koji nosim na torbi vrlo talentovan i da ume da zvecka na najrazlicitije nacine?
Kada ste 'ja' onda kasnite, a kada kasnite onda zurite, a kada zurite nadate se precici kojom cete brze stici tamo gde ste trebali da budete pre 15'. Ako vec niste zaboravili da ste 'ja' onda znate da ja u teoriji mislim kako su groblja danju vrlo lepa i mirna mesta. Takodje znate da je Poe moj omiljeni ljubavni pesnik i da volim kako na tmurnom nebu izgleda jato vrana. Doduse, malo manje volim blato i gliste ali groblje koje meni glumi precicu je igrom slucaja katolicko (bar mislim da jeste) pa je cela situacija sa blatom malo manje traumaticna nego sto sam ja na to navikala.
Prolazim kroz crnu kapiju od kovanog gvozdja i brzim korakom koracam po zutoj kaldrmi. Kaldrma je klizava jer pada kisa. Na neki nacin se osecam kao Doroti jer imam crveni kisobran, duva neki cudan vetar, vrana mi leti oko glave... Ah, moje asocijacije.
Prvih sto metara sam smisljala izgovor za svoje kasnjenje, nakon cega je pocelo da se desava nesto cudno.
Bi mi neprijatno sto koracam tako uzurbano kroz groblje te usporih, medjutim kada sam primetila da neko ide iza mene mi bi neprijatno sto neko ide iza mene te ubrzah. Toliko sam brzo koracala po mokroj kaldrmi da mi je patika proskripala. Tako smo ja i moja skripeca patika nastavile da koracamo dalje. Prestala sam da primecujem osobu iza sebe i shvatila kako mi jedna osoba ide u susret.
"Jao, otkud ovi ljudi, zar nisam samo mogla sama na miru da prodjem ovuda?"- pomislih sad vec pomalo nervozno. Zatim se ugrizoh za usnu misleci: "Zar zaista zelim da budem sama na groblju?" Da, zaista zelim da budem sama na groblju jer onaj covek koji ide prema meni ne izgleda kao da samo prolazi tuda jer veoma polako koraca uredno kisnuci. Obilazi me jeza od ljudi koji gamizu ovuda a ne od grobova, jer, sam poprilicno sigurna da oni nece nikuda i da njih zaista nije briga koliko bi sotona uzivala u mojoj krvi. Ok, ovo poslednje nema nikakve veze sa mojim stavovima.
Note to self: ne idi na groblje odmah nakon referata o crnoj ruzi!
Dok je vrlo moderno obucen, pokisao, ali moderno obucen mladic prolazio kraj mene i gledao me iznad svojih trendi crvanih naocara kao da je neko usporio vreme da ne kazem zaustavio, meni se ucinilo da cujem stari bakin sat kako otkucava ponoc. Verovatno vam je do sada jasno da je to ustvari bilo ono 'malo metalno nesto' sto pokusava da iskomunicira sa drugim 'malim metalnim necim'.
Prolazim pored porodicne grobnice i primecujem vrlo lepo prirodno cvece u vazi, prilazim uzimam jedan i nastavljam dalje. Zatim se vracam, neosnovano besna na sebe vracam cvet u vazu i odlazim. Za mnom su promukli preci necije porodice proklinjali moju nevaspitanost sve dok nisam skinula privezak sa tasne.
Konacno, vidim izlaz i iz groblja a ujedno i iz sad vec svog mentalnog pakla. Izlazim naplje, pogled mi pada na grafit "welcome".
Ne, necu vise koristiti groblje kao precicu. Ne, groblje nije mirno i divno mesto za bezbriznu setnju.
Da, groblje je odlicno mesto za preispitivanje stavova i osecanja ka raznim pitanjima kao sto su da li sam ja neko ko se vise plasi zena ili muskaraca koji se setaju po groblju u sred bela dana, da li sam ja neko ko misli da je jedina osoba koja groblje koristi prosto kao precicu, da li sam ja neko ko postuje uverenja mrtvih, da li sam ja neko ko treba da prestane da kasni ili sam ja mozda neko ko jednostavno ima previse misli?

A vi? Da li vama skripi patika?

Kad mržnja odluči da jednostavno ode...

-Zašto si tako neprijatna prema njemu?
-Nije me briga za njega.

"Nije me briga za njih, zato sam jednostavno prijatan.", čula sam sad već davno od čoveka čije mišljenje poprilično cenim. Dugo sam razmišljala o tom konceptu ali nikako nisam mogla da ga usvojim.

Gledam je. Njenu malu, mrsavu sasušenu figuru. Pratim njenu dugu crnu kosu na vetru. Izmičem se pred njenim rečima koje su neumoljivo pržile...sve. Čini mi se bez izuzetka. Nikada je nisam volela, nikada se nisam divila ni jednom delu njene ličnosti, čak sam često pomišljala da je izuzetno slaba. Zbog svega navedenog nisam očekivala da bi mi njena pojava mogla smetati, trebala sam ostati potpuno ravnodušna. Ali nisam. Netrpeljivost ka njenom bivstvovanju na ovom tlu je rasla.
Sedi preko puta mene. Drži se na samo njoj poznatoj visini. Gleda me svojim praznim mutnim očima. Izgovara ledeno hladno najobičnije reči kao da bi se sama mogla opeći na njih ili bi je možda spalio moj odgovor?
Počeh se grohotom smejati. Bi mi smešna njena distanca, jer znam da od moje ne može biti veća. Takodje znam da i kada ne stojim na merdevinama moj zid niko ne može proći. Bi mi smešan hladan pogled od kog se grcila sva u svojoj stolici, jer ništa joj manje nije neprijatno nego što je meni ali sam kadra skloniti masku. Bi mi smešto njeno isticanje sopstvene važnosti jer mi je dobro poznato da nijedan čovek koji vredi ne nosi tu etiketu sa sobom. Bi mi smešna njena ljubav ka misteriji jer ništa ona nije veća što svoju ličnost drži u kavezu. Bi mi smešan pobednički osmeh njen kada je saslušala moje reči ne znajući da ama baš ništa ne znače.

Bi mi smešna ona sama.

Dosadno mi je. Udišem duboko gusti dim i u jednom izdahu osetih kako je sve što sam ka njoj osećala, nestalo.

Ne uporedjuj. Prihvati.

Cuju se zenski krici i decji plac iz susedne kuce koji svakim danom postaje sve gori.
Postoji li nesto sto bismo trebali da uradimo po tom pitanju?
"Znas, nikada neces znati sta se desava iza zatvorenih vrata. Nije to tvoja stvar."
Zapravo, to znam. Zasto ljudi nisu spremni da okrenu glavu i  kada se radi o odnosu izmedju dvoje ljudi koji igrom slucaja nemaju zajednicka vrata da im zalupe pred nosom? To je ono sto ne znam.
Ne planiram da ga zenim i da mu radjam decu (mozda nikad, a ne sada). Da li time gubimo pravo na privatnost?
Umem da cenim misljenje svojih prijatelja i uvek ga rado saslusam, ali sta se desava kada nasi prijatelji imaju preveliku kolicinu misljenja? Sta kada pocnu da lepe etikete sa cenama koje su za nas jednostavno previsoke?
Neumoljivo nas bombarduju svojim stavovima, pretpostavkama, ocekivanjima a samim tim i pitanjima.
"Ne mozes da kazes da nisi u vezi ako imas decka.". Upravo jesam. Ne vidim sebe vezanu ni za koga.
"Ne mozes da ga vidjas svaki peti dan i da mu se nejavljas kada otputujes. To onda nije veza". Ne mogu? To sam ja. Ja sam devojka koja ne zeli da se javlja, koja zeli da zna sve i kada je on ne zove da bilo sta proveri. Ja sam devojka kojoj nije potrebno da definise, ako oseca.
"Kakvo je to vece, zasto to radis, gde je tu romantika?". Mislim da su bele svece fuj, da u bombonjerama obicno postoji jedna lepa bombona pored toga sto su pakovanja uvek odvratna, bas me briga ako ce cela tvoja ulica da misli da si krenuo na sahranu zbog belih ruza sve dok mi ne doneseh buket crvenih. Zao mi je.
Ja sam svesna toga da sam malo* drugacija. Moj momak je svestan da je nas odnos drugaciji. Mi smo srecni.
Ali...
Mojim prijateljima jos uvek nije jasno kako to funkcionise, oni nekako jos uvek imaju pitanja.
I pored svega sto znam i o sebi i o njemu nadjem se u situaciji da nas odnos razapnem na tablu za pikado i zaigram 501. To je moja omiljena igra. Ja volim igre u kojima pobedjujem. Sto znaci da je moja veza izgubila.
Nakon 500 pitanja kojima sam unistila sve sto se unistiti da, ostalo mi je samo jedno. I samo sam ga jednoj osobi mogla uputiti. Sebi. (i ko zna kome jos :))
Zasto ljudi nisu u stanju da prepoznaju kada je vreme da naprosto zacute i da stvar prepuste u ruke onima, koji zapravo znaju sta sa njom da ucine?

Maskenbal

Svakodnevno biramo garderobu koju oblacimo pred izlazak iz svojih caura u zavisnosti od toga gde, kada, sa kim idemo i naravno kakav utisak zelimo da ostavimo.Da li shodno tome imamo i privatan dijapazon maski koje navlacimo u nadi da ce nam omoguciti da se budemo ono sto bismo zeleli, kao i  da ce uspesno prikriti ono sto zaista jesmo. Neki to rade nesvesno dok drugi u potpunosti uzivaju u kreiranju svojih maski za razne prilike i vrlo se uzbudjeno kriju iza njih.
Svaki ubica za sobom ostavlja tragove. Oni najbolji to rade namerno, jer zele da budu uhvaceni.
Najlepsi na maskenbalu zele da ih neko razotkrije. Tragovi njihovog zlocina su svuda na njima. Ako smo dovoljno kreativni da tragove trazimo i na drugim mestima a ne samo u ocima i ako smo svesni da oni definitivno postoje naci cemo ih.
Maske su zapravo nase najjace oruzje. One mogu toliko toga da ucine za nas.
Neko ko bude uspeo da vidi i zavoli ono sto je ispod mnogobrojnih maski, bice vredan nase paznje.
Kada mi to budemo uradili za nekog drugog mozemo biti visestruko iznenadjeni.
Mozda je neverovatno glupo i nepotrebno nositi maske.
Mozda bi bilo nemoguce ziveti u svetu u kome bi svako pokazao sta se krije iza sarenog odela.

Slatki ukus krisom pojedene lazi?

Mogu li i ja da igram? Nije moja lopta.
Kako je bilo jednostavno tada... Imali smo slobodu da lazemo bez posledica, da vredjamo bez izvini, da samo pobegnemo ili svalimo krivicu na osobu koju prvu ugledamo.
Da li smo, neposredno, svi bili nauceni da lazemo kako bismo na prijatan nacin dobili ono sto zelimo/odbili ono sto ne zelimo ili mozda deca, kao takva, ovako razmisljaju?
Odrastao covek, sto smo mi na putu da postanemo, misli trezveno, racionalno i pre nego sto deluje mora da uzme u obzir posledice svojih postupaka. Dete sa druge strane to ne radi. Takodje kazu da na putu odrastanja od jednog jednostavnog i prirodnog bica, koje je dete, postaje izvestaceni ukalupljeni covek, rob drustvenih normi.
Da li to znaci da je ljudskom bicu normalno da laze?
Krisom smo jeli bombone, zvonili na interfone i bezali, uzimali maminu sminku/tatin brijac...
Da li nam je i to prirodno?
Ako zalimo da odrastemo i ostavimo "zaseri i bezi" koncept iza sebe, treba da prihvatimo da je svako apsolutno odgovoran za svoje postupke i emocije?
Mozemo li da se pomirimo sa tim da nas niko nije povredio, uvredio, prevario, slomio nam srce. "On" to ne moze sve dok smo mi odgovorni za svoje emocije.  Ako uspemo da se istreniramo da razmisljamo/osecamo ovako, sta se desava sa onim malim detetom u nama?
Da li odrastanje neminovno sa sobom nosi ukrotiteljski bic?

Kada bih bila muskarac, bila bih gay.

Jedan prosecan muskarac moze provesti citav svoj zivotni vek u potrazi za modelom po kojem zene funkcionisu.
Taj muskarac ce umreti u neznanju.
Ne postoji igra na sigurno kada su zene u pitanju. Jadnom muksarcu ce zavrsiti stikla u medjunozju sta god on radio i koliko god se trudio.
Ako joj kazete da je volite ona ce se kao svaka "mainstream" devojka naci ugrozenom tom izjavom i dace vam do znanja kako je za nju to previse i kako je odjednom gusite. Ako se usudite da to ne kazete, opalice paljubu po vama svom trac klanu kako sve bezosecajna muska svinja.
Ukoliko primetite njene nove cipele, bicete ismevani kako ste gay, ali ukoliko se to ne desi bicete optuzeni za najgori moguci zlocin a to je da ona vama nije vazna i da uopste ne obracate paznju.
Ako platite pice, brecnuce se kako ona to moze sama ali ce isto tako misliti kako niste dzentlmen ako je upitno pogledate kad ne izvadi novcanik.
Prekinete li svaki kontakt sa svojim bivsim devojkama, pomislice da ste sovinista koji ih samo iskoristi i odbaci a u suprotonom ce ljubomorno zvocati vecno.
Ona je nervozna. Ako se zainteresujete, naravno da ce vam reci kako joj nije nista i kako je smarate, i kada prihvatite to i promenite temu naletecete na recenicu, "sta ti je, zar ne vidis da sam popi*dela?".
Kada se posvadjate, teatralno ce da se okrene i ode kuci a svakim korakom ce sve vise zeleti da potrcite za njom.
Njena najbolja drugarica vam se ne dopada. To je nedopustivo, moracete da se smeskate i da naucite kako je ona u stvari super. Nemojte pozuriti, jer ako vam se dopadne stalno ce vas zapitkivati da li vam se mozda svidja drugarica a ne ona sama.
"Sta sad mi da radimo?"
Zaista ne znam. Nadajte se da govori ono sto misli, da oseca ono sto govori i da radi ono sto joj se dopada. Bezite od nje kada je u PMS-u. Sto cecse klimajte potvrdno glavom, izgovaraje "Da, draga" i "Jesam li ti rekao koliko te volim?" ili "Jesam li ti rekao koliko lepo izgledas u toj haljini?".
Prepare for the worst, hope for the best!

What the F do I know?

Svi mi tragamo za onim necim sto ce upotpuniti nas zivot u onoj meri u kojoj to ne mozemo sami. Najveci broj ljudi smatra da je to ona jedna, velika, vecna ljubav. Kako je moguce da se ceo svet vrti oko tog jednog ideala i da svi mi kao mravi trazimo to nesto a da samo retki uspeju da to zaista pronadju? Ako je ljubav nesto cemu svi tezimo i ako za svakog postoji onaj neko, kako to da na kraju samo pojedini zaista dobiju priliku za vecnu srecu?
Mastala sam o velikoj divnoj kuci, dvoje male plave dece i princu koji ce me bezuslovno voleti kada mi je bilo 6 godina i kada sam imala barbiku, kena i njihovu divnu, veliku, feministicku, roze kucu. Svake naredne godine, sve sam se vise udaljavala od te slike.
Danas, odbijam da poverujem da mi treba neko, sem divne debele macke, ko ce me upotpuniti. Sta to sa nama ne valja, kada se osecamo presecenima na pola jer jednostavno nemamo onog nekog. Zasto se i dalje drzimo koncepta da tamo negde u milionskom svetu postoji samo jedan? Ne zvuci li to mazohisticki? Koja je verovatnoca da cemo ga naci? Ikad?
Otkad postojimo, razna pitanja guramo pod tepih i dopustamo da ovaj zivot mirno prolazi kraj nas a da smo ga mi potpuno nesvesni, ali se zato uvek iznova pitamo sta je to ljubav i kako funkcionise?
Pitate mene?
Postoji ogranicena kolicina ljubavi na ovom svetu. I svakome od nas priprada odredjeni deo kolaca. Ta velicanstvena sila je usmerena na nas same. Na ovaj ili na onaj nacin. |
Ako postoji samo ta jedna osoba, kako se mi na putu ka njoj konstantno zaljubljujemo, i volimo ljude koji tim putem koracaju pored nas? Zaljubljujemo u sliku koju ljudi reflektuju o nama samima. I kada naidje neko sa lepsom slikom ili sa prijemcivijim nacinom reflektovanja iste mi se zaljubljujemo u njega. U sustini, zar se samo iznova i iznova ne zaljubljujemo u nas same?

Izbor?

Kazu da je treca godina srednje skole najlepsa godina, detinjstva koje polako prolazi.
Da li to govore oni koji ignorisu pritisak ili oni koji ga zaista ne osecaju?
Gde ces, sta ces, sa kim ces, kada ces? I tako dok setam u svojoj magli od znakova pitanja u noci drugog januara, okliznula sam se i pala. Prvi put ove zime.
Kazu da sa 17 godina imamo ceo svet pred sobom i da mozemo sta god pozelimo. "Samo izaberi!" Probrljaj po bari u kojoj sedis i izaberi prijatelje, momka, drzavu, grad, fakultet, zanimanje, hobi.
Samo tako, kao da stojim pred ruzicastom tacnom i neko ceka na mene da dodjem i pokupim ono sto mi se dopada?
Za svojh malo godina koliko imam, ipak sam uspela da masu ljudi otresem sa svojih ramena i naucim kako izgleda prijatelj. Kada sam po tim kriterijumima izmedju poznanika odabrala malobrojne shvatila sam da imam 5 komada.
Brojevi kazu da sam ja petica. Ne verujem u numerologiju ali je dobar izgovor za pojedine postupke. Ja sam jedna nestalna osoba koja veruje u zivotnu poligamiju. Mnogo gradova, mnogo iskustava, mnogo srodnih dusa.
Volim ja tebe, ali sebe volim vise.
"Preleti jedan okean i bices u raju, videces sta je zivot u 21. veku." Ja sam rodjena Vojvodjanka, taj svet je za mene jednostavno prebrz. No opet, kada na ulicama, koje sada vec poznajem kao dzep svog kaputa, svakodnevno nalecem na proslost koja ne bi trebala tuda da koraca jedan New York se ucini taman pristojne velicine. Ne volim zapad, volim Rusiju. Takodje sam letnje dete i razbolim se od pomisli na sneg i neumoljivi vetar. Sta ja znam gde bih? Zasto ne mogu samo da bivstvujem u svom svetu cekajuci svoju kafu, citajuci glupavu beletristiku, gledajuci u nebo, trazeci 23 sitnice na jednom mestu?
"Ne mozes(!) jer ako ne odaberes, ostaces ovde, i studiraces na budjavom fakultetu posle koga neces moci da se zaposlis, i zar ti zaista mislis da iz Srbije mozes da uradis nesto znacajno?"
Ne znam.
Odabij! Ne znam, hocu da ne znam! Hocu da razmislim. Imam 3 razreda srednje skole, kako da znam sta zelim da radim ostatak svog zivota? Ne znam ni sta sve moze da se studira, ni sta sve moze posle toga, ni gde sve covek moze da radi, a treba da znam, sta? Koliko mi bodova treba za koji fakultet? Sta je sa vama, kakvi bodovi? Gde sam tu ja, moje zelje, moji snovi, moja vizija sebe za 10 godina iz knjige moderne psihologije?
I kada uspem da se cekicem razbijem i uvucem u jedan od ovih kalupa pitam se da li treba da izaberem i kakva cu osoba postati?
Kakva ja to zelim da budem? Oni malo inteligentniji imaju privilegiju da izaberu ulogu, glume koga god zele, a da ih masa takvima prihvata. Ja volim da se igram, jer jos uvek zelim da budem dete i svet odraslih mi je poprilicno siv. Sta ako se zaigram, da li je u toj igri moguce izgubiti pravoga sebe? Da li je i to izbor na srebrnom tanjiru?
"Biraj, ko zelis da postanes?"
I dok se polako podizem sa klizavog asfalta, pitam se: "Da li dok plivamo kroz more izbora koji nam se svakodnevno serviraju zaista imamo slobodu da pronadjemo svoje delove puzle i da hodajuci po licnoj zvezdanoj stazi, sklopimo tu puzlu do kraja?"

Sisate nas godinama pa nam od tih para servirate filmove sa socijalnom tematikom!?

Bozic je.
Zelim da izadjem i da pogledam film.
Neprijatna operaterka mi govori kako nemaju zaveden broj "Arene" bioskopa u arhivi. Sta?
Na nekom jadnom forumu nalazim "Arenin" broj, automat me obavestava da biram nepostojeci broj. Again, sta?
Implicira... "Arena" se jos uvek nije otvorila i samim tim Novi Sad ulazi u novu deceniju, bez pristojnog bioskopa.
Niko ne zeli da ide u bioskop. Meni se bas ide. Pitam se, ko je izmislio da se u bioskop ne ide sam?
Na vratima odlucujem da se pozdravim sa svojim, od juce, detetom. Purpi. Balon punjen brasnom. Vrlo zanimljiv izum.
Ubila sam purpija. Stojim u kadi i pokusavam da nekako stresem sa sebe pola kile brasna! Mama, izvini.  Izlazim iz stana.
20 min kasinje ostaci Purpija, suknjica, kesa kokica i ja, nasli smo se u maloj sali, nazovi, bioskopa "Jadran".
Projekcija filma "Sisanje" pocinje za pet min. U sali je upaljeno svetlo i cuje se pesma "Light my fire" od Doors-a. Sedim, utonula u sediste, i cekam da pocne film cija me tematika naizgled uopste ne zaima. Nikada nisam imala problem sa tim da pogledam los film. Smatram da u svakom, ok skoro svakom,  postoji bar jedna pametna recenica ili jedna dobro odradjena scena.
Pocinje film.
"Dete sa teskim detinjstvom dolazi do granice, prelazi je los covek."-jedna dora recenica.
Po prvi put iz tzv. pticije perspektive upoznajemo sa glavnim junakom dok on ocrtava krug sestarom...-jedna dobra scena.
Srbija, Vojvodina, Novi Sad, Liman, Grbavica. Jedna devojcica odrasta na atomskom sklonistu. Zna ona kako izgleda copor momaka u kombaticama koji nisu/ jedva su zavrsili srednju skolu. Zna kako je bezala sa igralista da je ne bi zajedno sa ljuljaskom razbili o obliznju zgradu. Zna kako je plakala ispred ulaza kada im razbiju interfon. Zna da joj je drugarica sedela u ludnici jer se skontala sa glavnim bajom iz ekipe. Zna da su posle male mature morali da se pokupe iz "njihovog dvorista". Najezi se  kada joj u 2h ujutru sa istog onog atomskog sklonista zvizde neki novi momci u istim onim kombaticama.
Svi mi znamo, ko, kako, kada i zasto. Film je lepo uradjen, snimak je bolji nego pre 10 godina, dobili ste neki smisao za reziju i postujem sve to. Samo...
Navijaci koji su sedeli iza mene u bioskopskoj sali, a potom mi zvizdali na putu do kuce ponosno stoje iza stava, da film slavi njih i njihovo postojanje u zemlji Srbiji.
Dakle, kome se vi obracate sa dubokoumnom porukom i spiskom zrtava "navijackog" nasilja na kraju filma?

31. i cetiri jahaca apokalipse

Ukoliko potanko, vrlo detaljno i na sto jednostavniji nacin ne isplanirate svoje novogodisnje vece, izgubicete puno vremena, zivaca i na kraju krajeva vasi ideali o njaludjoj noci zavrsice negde u razgazenom snegu, zutom od piva, na Mileticevom trgu.
Nakon sto su iskusili gore navedeno dva najbolja prijatelja su odlucila da pozovu svoje najbolje prijatelje i da tako njih cetvoro provedu famoznu noc 31. decembra na 1. januar u sto manjoj halabuci. Docek na trgu i slavlje u obliznjem,  zavucenom kaficu nazvanom po brkatoj slikarki, "Frida".
Kazu da ako na docek ponesete nesto crveno, imacete srece u predstojecoj godini. Ona je svoje naizgled sporo i odlicno isplanirano jutro provela u potrazi za crvenim karminom i o.b.normal "cudesnim napravama". Od tog momenta vodila se sopstvenim verovanjem da sto gore prodje poslednji dan jedne, to ce bolja biti sledeca godina.
11.30h, Novi Sad, Mileticev trg, novogodisnji koncert. Nastupila je pauza od 20 min jer, boze moj, Van Gog mora zeljno da se iscekuje. Necu se upustiti u pljuvanje po ovom bendu, mislim da su hiljade i hiljade Novosadjana to uradile sasvim pristojno i bez mene. Odsvirali su jednu pesmu i sada je doslo vreme za odbrojavanje. Na bilbordu ispred koga stoji pola Novog Sada, sat otkucava 10 sekundi do ponoci. Masa uredno odbrojava, 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4 i na 4 Djule pocinje da odbrojava 8, 7, 6... i tako iz drugog pokusaja Novi Sad je uspesno, verovatno sa malim zakasnjenjem, usao u novu 2011. godinu. Ona ih ljubi usnama crvenim od novog karmina, smeskajuci se.
Svi gledaju u nebo, cekaju vatromet, znaju da je kriza i sve, ali ne znaju da ce najmanji i najjadniji vatromet biti ispaljen IZA kupole tako da ga oni skoro ni nece videti. Smeh. Kolektivni smeh.
Nervoza i stres oko ovog momenta su prosli i sada mozemo da se smestimo i zapravo uzivamo.
Kupujemo nase karte za ulazu u kafic, u kom provodimo svoje mladalacke dane vec 5 godina, od cikice koji izgleda kao jedan od onih beskucnika koji se po cele dane voze gradskim prevozom i ulazimo...
Dva piva, nekoliko gutljaja prokrijumcarene domace rakije i 2 tekile kasnije, bilo nam je odlicno.
Nakon 4 sata smeha, igre,  i na prvi pogled promiskuitetnih radnji izmedju bliskih prijatelja, iskreno u tisini, dok su koracali u hladnoj noci pozeleli su jedni drugima ono najlepse u danima koji ih ocekju...

Love ya... S. D. D.