Svi mi tragamo za onim necim sto ce upotpuniti nas zivot u onoj meri u kojoj to ne mozemo sami. Najveci broj ljudi smatra da je to ona jedna, velika, vecna ljubav. Kako je moguce da se ceo svet vrti oko tog jednog ideala i da svi mi kao mravi trazimo to nesto a da samo retki uspeju da to zaista pronadju? Ako je ljubav nesto cemu svi tezimo i ako za svakog postoji onaj neko, kako to da na kraju samo pojedini zaista dobiju priliku za vecnu srecu?
Mastala sam o velikoj divnoj kuci, dvoje male plave dece i princu koji ce me bezuslovno voleti kada mi je bilo 6 godina i kada sam imala barbiku, kena i njihovu divnu, veliku, feministicku, roze kucu. Svake naredne godine, sve sam se vise udaljavala od te slike.
Danas, odbijam da poverujem da mi treba neko, sem divne debele macke, ko ce me upotpuniti. Sta to sa nama ne valja, kada se osecamo presecenima na pola jer jednostavno nemamo onog nekog. Zasto se i dalje drzimo koncepta da tamo negde u milionskom svetu postoji samo jedan? Ne zvuci li to mazohisticki? Koja je verovatnoca da cemo ga naci? Ikad?
Otkad postojimo, razna pitanja guramo pod tepih i dopustamo da ovaj zivot mirno prolazi kraj nas a da smo ga mi potpuno nesvesni, ali se zato uvek iznova pitamo sta je to ljubav i kako funkcionise?
Pitate mene?
Postoji ogranicena kolicina ljubavi na ovom svetu. I svakome od nas priprada odredjeni deo kolaca. Ta velicanstvena sila je usmerena na nas same. Na ovaj ili na onaj nacin. |
Ako postoji samo ta jedna osoba, kako se mi na putu ka njoj konstantno zaljubljujemo, i volimo ljude koji tim putem koracaju pored nas? Zaljubljujemo u sliku koju ljudi reflektuju o nama samima. I kada naidje neko sa lepsom slikom ili sa prijemcivijim nacinom reflektovanja iste mi se zaljubljujemo u njega. U sustini, zar se samo iznova i iznova ne zaljubljujemo u nas same?
Нема коментара:
Постави коментар