Ne uporedjuj. Prihvati.

Cuju se zenski krici i decji plac iz susedne kuce koji svakim danom postaje sve gori.
Postoji li nesto sto bismo trebali da uradimo po tom pitanju?
"Znas, nikada neces znati sta se desava iza zatvorenih vrata. Nije to tvoja stvar."
Zapravo, to znam. Zasto ljudi nisu spremni da okrenu glavu i  kada se radi o odnosu izmedju dvoje ljudi koji igrom slucaja nemaju zajednicka vrata da im zalupe pred nosom? To je ono sto ne znam.
Ne planiram da ga zenim i da mu radjam decu (mozda nikad, a ne sada). Da li time gubimo pravo na privatnost?
Umem da cenim misljenje svojih prijatelja i uvek ga rado saslusam, ali sta se desava kada nasi prijatelji imaju preveliku kolicinu misljenja? Sta kada pocnu da lepe etikete sa cenama koje su za nas jednostavno previsoke?
Neumoljivo nas bombarduju svojim stavovima, pretpostavkama, ocekivanjima a samim tim i pitanjima.
"Ne mozes da kazes da nisi u vezi ako imas decka.". Upravo jesam. Ne vidim sebe vezanu ni za koga.
"Ne mozes da ga vidjas svaki peti dan i da mu se nejavljas kada otputujes. To onda nije veza". Ne mogu? To sam ja. Ja sam devojka koja ne zeli da se javlja, koja zeli da zna sve i kada je on ne zove da bilo sta proveri. Ja sam devojka kojoj nije potrebno da definise, ako oseca.
"Kakvo je to vece, zasto to radis, gde je tu romantika?". Mislim da su bele svece fuj, da u bombonjerama obicno postoji jedna lepa bombona pored toga sto su pakovanja uvek odvratna, bas me briga ako ce cela tvoja ulica da misli da si krenuo na sahranu zbog belih ruza sve dok mi ne doneseh buket crvenih. Zao mi je.
Ja sam svesna toga da sam malo* drugacija. Moj momak je svestan da je nas odnos drugaciji. Mi smo srecni.
Ali...
Mojim prijateljima jos uvek nije jasno kako to funkcionise, oni nekako jos uvek imaju pitanja.
I pored svega sto znam i o sebi i o njemu nadjem se u situaciji da nas odnos razapnem na tablu za pikado i zaigram 501. To je moja omiljena igra. Ja volim igre u kojima pobedjujem. Sto znaci da je moja veza izgubila.
Nakon 500 pitanja kojima sam unistila sve sto se unistiti da, ostalo mi je samo jedno. I samo sam ga jednoj osobi mogla uputiti. Sebi. (i ko zna kome jos :))
Zasto ljudi nisu u stanju da prepoznaju kada je vreme da naprosto zacute i da stvar prepuste u ruke onima, koji zapravo znaju sta sa njom da ucine?