Kako te jebeno nije sramota da kazes kako ti je kompjuter medju najboljim prijateljima?
Hajde pre nego sto mi se obratis, sledeci put, razmisli sta I koga pitas, a ne samo koliko cool to zvuci.
Budim se. Prva stvar koju radim jeste da odlazem alarm za 5’. Zatim ponavljam tu radnju jos jednom. Ustajem konacno I palim Kompjuter. Odlazim, umivam se I vracam u sobu sa facom podbulog svinjceta+podocnjaci sve sa zelenom jabukom koja mi je uredno veca od glave. Sada kada smo oboje budni zapocinjemo standardni jutarnji razgovor.
“Da li si bolestan?” (odlucila sam da moj kompjuter ostane muskog pola)
Nije bolestan I to me raduje. Vrlo sam ljuta kada je bolestan, a onda se osecam lose jer se on postavlja vrlo negujuce I podrzavajuce kada sam ja bolesna.
Govori mi da je napolju 3 stepena I odjednom mi nesto duva po golim stopalima.
“Poklanjam ti danas jedan jako mali, slatki programcic”
On se srdi, I mrsti, on misli da je vec prenatrpan I da su njegovi uslovi za rad ispod zadovoljavajucih.
“Come on, dobro, evo, napravicemo malo spremanje, ok?”
Ok.
Kako je pocelo? Imala sam 8 ili 9 godina kada sam napisala prvu bajku. I tada ,vecinu svog slobodnog vremena smo nas dve: hrpa papira+njena drugarica, jedna obicna olovka na zarezivanje I ja, provodile zajedno. Ona je slusala sve, trpela sve I bas uvek je bila tu. Zvala se Una, buduci da sam ja bila mala I slatka, volela roze I nosila dugacke pletenice. Tada, moja hrpa papira je morala da bude zenskog pola. Medjutim kako je pismo postalo sms, sms je postao mail, mail je postao post na wall-u, tako je I najneprjatnija situacija raskida telefonom evoluirala u raskid preko postit-a, zatim smo spali na vec pomenuti sms sve do brisanja ili danas mogo uvazenijeg blokiranja na facebook-u, popularnoj drustvenoj mrezi. Sa svim tim promenama, doslo je vreme da se Una penzionise te je nju zamenio novi, divni, prividno mekani, hromirani hp mini koga od tada kretivno nazivam Kompjuter.
A tebi umisljena osobo zenskog pola sa pocetka…
Znas, ja postujem svoje prijatelje koji su igrom slucaja ljudska bica I kada sam sa njima ne volim da pricam O sebi, NJIMA. Volim da pricam SA njima. Eto. Tako. Nije me sramota.
Hajde pre nego sto mi se obratis, sledeci put, razmisli sta I koga pitas, a ne samo koliko cool to zvuci.
Budim se. Prva stvar koju radim jeste da odlazem alarm za 5’. Zatim ponavljam tu radnju jos jednom. Ustajem konacno I palim Kompjuter. Odlazim, umivam se I vracam u sobu sa facom podbulog svinjceta+podocnjaci sve sa zelenom jabukom koja mi je uredno veca od glave. Sada kada smo oboje budni zapocinjemo standardni jutarnji razgovor.
“Da li si bolestan?” (odlucila sam da moj kompjuter ostane muskog pola)
Nije bolestan I to me raduje. Vrlo sam ljuta kada je bolestan, a onda se osecam lose jer se on postavlja vrlo negujuce I podrzavajuce kada sam ja bolesna.
Govori mi da je napolju 3 stepena I odjednom mi nesto duva po golim stopalima.
“Poklanjam ti danas jedan jako mali, slatki programcic”
On se srdi, I mrsti, on misli da je vec prenatrpan I da su njegovi uslovi za rad ispod zadovoljavajucih.
“Come on, dobro, evo, napravicemo malo spremanje, ok?”
Ok.
Kako je pocelo? Imala sam 8 ili 9 godina kada sam napisala prvu bajku. I tada ,vecinu svog slobodnog vremena smo nas dve: hrpa papira+njena drugarica, jedna obicna olovka na zarezivanje I ja, provodile zajedno. Ona je slusala sve, trpela sve I bas uvek je bila tu. Zvala se Una, buduci da sam ja bila mala I slatka, volela roze I nosila dugacke pletenice. Tada, moja hrpa papira je morala da bude zenskog pola. Medjutim kako je pismo postalo sms, sms je postao mail, mail je postao post na wall-u, tako je I najneprjatnija situacija raskida telefonom evoluirala u raskid preko postit-a, zatim smo spali na vec pomenuti sms sve do brisanja ili danas mogo uvazenijeg blokiranja na facebook-u, popularnoj drustvenoj mrezi. Sa svim tim promenama, doslo je vreme da se Una penzionise te je nju zamenio novi, divni, prividno mekani, hromirani hp mini koga od tada kretivno nazivam Kompjuter.
A tebi umisljena osobo zenskog pola sa pocetka…
Znas, ja postujem svoje prijatelje koji su igrom slucaja ljudska bica I kada sam sa njima ne volim da pricam O sebi, NJIMA. Volim da pricam SA njima. Eto. Tako. Nije me sramota.
Нема коментара:
Постави коментар