Sutra, tvoj sef moze da dobije otkaz. Ti sve radis kako treba. Novi sef ne misli da si simpatican. Nemas posao.
Nocas, komsinica mozda dobije trudove, dok komsija kuva kafu. Panika. Otisli su. Zgrada-Izgorela. Nemas kucu.
Nemas kucu, nemas posao. Tvojoj devojci ne treba decko sa problemima. Nemas devojku.
-Ko ste vi?
-Ja sam Stasa. Imam 28 godina, trudna sam. Ja sam ekonomista, radim u privatnoj firmi. Ove godine sam kupila kucu.
-Da li ste sigurni da je to odgovor na moje pitanje?
Dobro poznat kafic. Dobro poznate barske stolice. Lagani razgovor pracen zenskim smehom. Pile su pivo i grickale slani kikiriki ritmicno lizuci vrhove prstiju. Ovo je za nju trebalo da bude jos jedno lenjo subotnje vece, planirala je da bude u krevetu za par sati. Posle drugog piva je postalo naporno mirno sedeti na stolici. Igralo joj se.
Taxi. Grad. Klub. Jos piva. Matorci. Ruka na nozi.
Stigao joj je sms. Jedva da ona poznaje onog ko je sad zove na gajbu.
Kuca. Ulazi.
Nekoliko minuta kasnije pili su caj. Pricali su kao da se poznaju. Jebeno glupavo. Ona je pazljivo posmatrala sobu. Uvek to radi kad se oseca ugrozenom. A smejala se, i gledala mu u oci kao da znace nesto, i slusala ga kao da je zanima, i sklapala dogovore kao da ce ga videti ponovo.
Niodkuda, tudje sake oseca na svojim bedrima. Dah, ciju gustinu ne prepoznaje, oseca na vratu. Miris njegovog parfema je gusi. Njegova kosa je isuvise suva, grebe joj dlanove. Posteljina neprijatno hladna, svece previse daleko.
Pokupila je stvari, trcala niz stepenice u nadi da jos uvek moze ispostovati prvobitni plan.
Dosla je kuci. U mraku, stoji lice u lice sa neprijateljem. Stoji nepomicno, drhti od straha. U sledecem trenutku taj strah pocinje da iscezava a na njegovo mesto dolazi bes i nista drugo. Zaslepljujuci bes, koji sputava razum, ledi strpljenje i pljuje u punu casu. Nije videla zamah njegove sake, ali je videla kako mu podrhtavaju usne, kako mu se grce mislici na celu, obrve gmizu jedna ka drugoj, obrazi bubre... Videla je i oci, nisu bile njegove, bile su tudje.
Znala je da je udarena, ali nije osetila. Znala je da se ne vredi braniti, ali je uzvratila udarac.
Hodnik. Cvili brava sto je zakljucavaju.
Sneg. Jeci suza sto je iz oka teraju.
"Da rezimiramo, sta ti mislis da si sinoc izgubila?"- upitao je psiholog.
"Mislim da sam, u nekom momentu, u snegu izgubila jednu mindjusu."-odovorila mu je, duvajuci u svoju jutarnju kafu.
Nocas, komsinica mozda dobije trudove, dok komsija kuva kafu. Panika. Otisli su. Zgrada-Izgorela. Nemas kucu.
Nemas kucu, nemas posao. Tvojoj devojci ne treba decko sa problemima. Nemas devojku.
-Ko ste vi?
-Ja sam Stasa. Imam 28 godina, trudna sam. Ja sam ekonomista, radim u privatnoj firmi. Ove godine sam kupila kucu.
-Da li ste sigurni da je to odgovor na moje pitanje?
Dobro poznat kafic. Dobro poznate barske stolice. Lagani razgovor pracen zenskim smehom. Pile su pivo i grickale slani kikiriki ritmicno lizuci vrhove prstiju. Ovo je za nju trebalo da bude jos jedno lenjo subotnje vece, planirala je da bude u krevetu za par sati. Posle drugog piva je postalo naporno mirno sedeti na stolici. Igralo joj se.
Taxi. Grad. Klub. Jos piva. Matorci. Ruka na nozi.
Stigao joj je sms. Jedva da ona poznaje onog ko je sad zove na gajbu.
Kuca. Ulazi.
Nekoliko minuta kasnije pili su caj. Pricali su kao da se poznaju. Jebeno glupavo. Ona je pazljivo posmatrala sobu. Uvek to radi kad se oseca ugrozenom. A smejala se, i gledala mu u oci kao da znace nesto, i slusala ga kao da je zanima, i sklapala dogovore kao da ce ga videti ponovo.
Niodkuda, tudje sake oseca na svojim bedrima. Dah, ciju gustinu ne prepoznaje, oseca na vratu. Miris njegovog parfema je gusi. Njegova kosa je isuvise suva, grebe joj dlanove. Posteljina neprijatno hladna, svece previse daleko.
Pokupila je stvari, trcala niz stepenice u nadi da jos uvek moze ispostovati prvobitni plan.
Dosla je kuci. U mraku, stoji lice u lice sa neprijateljem. Stoji nepomicno, drhti od straha. U sledecem trenutku taj strah pocinje da iscezava a na njegovo mesto dolazi bes i nista drugo. Zaslepljujuci bes, koji sputava razum, ledi strpljenje i pljuje u punu casu. Nije videla zamah njegove sake, ali je videla kako mu podrhtavaju usne, kako mu se grce mislici na celu, obrve gmizu jedna ka drugoj, obrazi bubre... Videla je i oci, nisu bile njegove, bile su tudje.
Znala je da je udarena, ali nije osetila. Znala je da se ne vredi braniti, ali je uzvratila udarac.
Hodnik. Cvili brava sto je zakljucavaju.
Sneg. Jeci suza sto je iz oka teraju.
"Da rezimiramo, sta ti mislis da si sinoc izgubila?"- upitao je psiholog.
"Mislim da sam, u nekom momentu, u snegu izgubila jednu mindjusu."-odovorila mu je, duvajuci u svoju jutarnju kafu.
Нема коментара:
Постави коментар