Izbor...

"Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, iznad naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno."

Dok je on krao reči Andriću, Heseu i Selimoviću, ja sam bila samo dete. Gledala sam nemo i zbunjeno, ispod šiške, "velike momke" na terenu za basket. Bio je i on na tom terenu ali nije trčao za loptom. Bila sam i ja u grupi devojčica ali nisam gledala u košarkaše.
Ja sam u njemu našla iskustvo koje me je gurnulo napred, koje je završilo svaku moju započetu misao. On je u meni našao pitanja na koja još uvek nije imao odgovor i detinji zagrljaj koji ga je naterao da se nasmeje.
Niko nas nije više  razumeo, podržavao, mučio, povredio, razočarao niti voleo, nego što smo jedno drugo.
U satima priče, danima ćutanja, trenucima patnje, uzdasima zadovoljstva, večnosti jednog zagrljaja... bio je moj učitelj, neprijatelj, ljubavnik, prijatelj... bio je godinama moj saputnik.

Zahvaljujuci prepiskama sa njim, danas pišem slobodno, na način na koji želim.
Upoznavanjem njega, upoznala sam sebe.
Mrzeći njega, naučila sam da volim.
Želeći ga, uspela sam da nas pobedim oboje.

Napisao je jednom: "Nije još uvek stigla do svog Početka, ali se taj trenutak Samospoznaje blizi strahovitom brzinom...a ja željno iščekujem taj trenutak, jer će tada neko, Ona, stajati pored mene, i drugih, potpuno slobodna, van igre..."

Nakon svega čemu me je naučio, stojim pred njim, gusta suza mi niz obraz kliže i iza šiške se skriva dok mi sama pomisao "da je konačno gotovo" gužva misli. Dodir je isti, jednako snažan, istim emocijama obojen, no iza tog zagljaja stoji nešto sasvim drugo.
Sve ono čime sam se hranila, ono što sam volela i prezirala, što je bilo moj džoker u igri sa odraslima postalo je, bez upozorenja, nešto što vezuje, ograničava i raspaljuje moj nagon za bežanjem. Nagon da prevazilaženjem i odrastanjem.

Oboje smo verovali da je svako od nas, rodjen sam, predodredjen da svojom jedinstvenom stazom putuje uprako tako. Sam. Opet, nismo se nadali da će naše saputništvo, kao proizvod običnog ukrštanja putanja, tako brzo izbledeti, nestati kao letnja jutarnja  magla.
Da će ono što mi je dao, posebno ono što sam sama uzela moju putanju neumoljivo usmeriti  tako, da se sa njegovom više ne susretne.

Možda nekog kao tebe nikad više neću sresti. Možda mi niko neće pružiti dovoljno informacija da bi u trenucima samoće prerasle u znanje koje ću poneti sa sobom.
Kada bih ostala kraj tebe, da li bih odabrala borbu za "još" ili bih postala rob svog straha od nužne prolaznosti?

Mom dugogodišnjem prijatelju,"Ovo treba da ide u skroz suprotnom smeru ali , čim sam ja odabrala ovaj, onda idem pravim putem…"