Nesumnjivo, zima

Sunce u zenitu, parče betona i njih dvoje. Okolo trava žegom ispijena, kao da je avgust, a nije bio. Negde daleko, u vrzino kolo uhvatiše se stara stabla koja kao da je neko gasom zalio. Sedela mu je u krilu, grleći mu glavu i pritiskajući je na grudi. Činilo joj se da u njegovim ušima čuje muk.
Imam sliku, nemam ton.
Samo prigušeno zujanje za koje nije mogla reći stvarno li je ili ga samo ona čuje. Svrake su bile stvarne. U krugovima su im letele nad glavama, mrgudne, ispuštajuci poneki krik koji kao da se odbijao o svetli beton i zabijao joj se u potiljak. Njoj se činilo da bi je s vremena na vreme prostrelile oštrim pogledom.
Oko njih ustajao vazduh zaudarao je na zlo. Šta god je nameravala izgovoriti gutao je i mesto toga pljuvao njoj nešto sasvim strano.
 I danas bi je svako, sa malo muke, mogao ubediti da je sve bio san.
Noć koja je usledila, daleko varljivija nego dan koji će joj uskoro opet biti za petama, mirisala je na zimu. Nesumnjivo na zimu i ništa drugo. Prisutna u svoj svojoj tami, bila je jeziva.
Koračala je tim betonskim hodnicima po prvi put, no ta joj je noć odnekud bila poznata. Možda iz filma, možda iz sna a možda iz prošle zime u kojoj je blagi prezir bojio njenu senku slično kao i sada.
Šetala je sa njim kroz sneg koji je do kolena bio napadao. Šuma oko njih sa hiljadu glasova. Nebo nad njima nemo, sivo i beskrajno. Mesec je trebao biti iznad njih no ona kao da je videla kakvu senku što iza njega ostaje. Držala ga je čvrsto za ruku, osluškujući škripu kožnih rukavica i ritam njegovog hoda jer se tlo po kom korača može za čas pretvoriti u maglu.
Imam ton, nemam sliku.
Osećala je kako joj se krv slila u utrobu. Pitala se da li bi mraz mogao ubiti to što ona sada nosi u sebi. Sa prezirom što na tako nešto i pomišlja, nadala se da bi. Mrzela bi sebe svaki put kada bi je brižno pogledao a zatim se osmehnuo skrećući pogled u stranu. Volela ga je koliko i ideju da iščupa srce koje hrani. Mrzela je sebe i zbog toga. Mislila je da bi i on osećao isto kada bi makar i naslutio.
Opet sivi hodnik. Na kraju jedno stepenište. Zujenje je prestalo, čula je sebe kako trči. Videla je u dnu siluetu straha sa svrakom na ramenu.
Imam snagu, nemam glas.