Opori dim gušio je zidove male sobe u dnu kuće.
Negde daleko.
Negde u prošlosti.
Čuli su njihovi hrapavi izdisaji.U vazduh, suv i vreo.
Pucketanje lule i lagani džez.
Dečak, nožnih prstiju zavučenih između nabreklog dušeka i drvene ivice kreveta, naslonio je bradu na obla kolena držeći u šakama šolju vrelog čaja. Očiju razrogačenih gledao je mirno preda se, kao da se koncentriše na kakvu stvar koja mu iznenada može tek tako pobeći. Nestrpljivo je mrdao prstima, u pripravnosti, da iz tople postelje iskoči u trenutku kad mu se učini da je stvar postala uhvatljiva.
"Deda!"- povikao je.
Starac, umotan u staro vuneno ćebe, lagano se okrenuo ka dečku. Fotelja za ljuljanje, dublje je utonula u tepih. Izravno su gledali jedan u drugog.
"Sine, dovoljno je za večeras.
Spavaj."- zapovest jasna, opet nežna i smirena. Autoritet na koje dete gleda sa divljenjem.
Dečak tada, pod okriljem brige u tihoj noći, nije razumeo starca. Nije razumeo čega je bilo dosta u satima tišine koje su pred spavanje provodili zajedno. Nije mogao znati da će u nadolazećim godinama krenuti stazom koja će ga smestiti u istu fotelju koju je njegov deda toliko voleo. Da bi mogao postati ono na šta je sa strahopoštovanjem gledao, nikada nije pretpostavio.
U jednoj prolećnoj noći,
Negde maglovito.
Negde u vinu.
, dok je, sad već ne tako mali dečak, pouzdano koračao svojm stazom, jedna devojčica koja nije znala kuda ide se zaljubila.
Zaljubila se u tamne oči dok su šetale po granici između apsolutnog razumevanja i potpune odsutnosti. Dopale su joj se njegove mirne šake, dugi mekano savijeni prsti preko kolena. Dve duboko urezane bore između obrva što čuvaju tugu. Kosa lepršavo divlja, iskustvom neumoljivo ukroćena. Smeh na silu, sam protiv sebe. Reč obična i nepokolebljiva. Letargija, koja nije strahom izazvana. Zaljubljenost koja pred izazovom ustrepti. Devojčica koja želi da tu sedne na tren. Koja želi da tihi mir potraje. Na tren.
Posmatrajući njenu nemoć da u reči pretoči svoju potrebu za njegovom tišinom shvatio je zašto želi da se vrati tome. Da ponovo bude Dečak.
Setio se stvari.
Setio se perjanih jorgana i starog gramofona.
Sada je razumeo šta ga je one noći tako nenadano uplašilo. Tada davno, zadrhtao je kao i ona mnogo kasnije, od misli koje su se oko njega rojile. Živom mišlju starca do sebe, hranio se noćima. No detinja duša toga nije bila svesna.
Nije joj bilo vreme.
Negde daleko.
Negde u prošlosti.
Čuli su njihovi hrapavi izdisaji.U vazduh, suv i vreo.
Pucketanje lule i lagani džez.
Dečak, nožnih prstiju zavučenih između nabreklog dušeka i drvene ivice kreveta, naslonio je bradu na obla kolena držeći u šakama šolju vrelog čaja. Očiju razrogačenih gledao je mirno preda se, kao da se koncentriše na kakvu stvar koja mu iznenada može tek tako pobeći. Nestrpljivo je mrdao prstima, u pripravnosti, da iz tople postelje iskoči u trenutku kad mu se učini da je stvar postala uhvatljiva.
"Deda!"- povikao je.
Starac, umotan u staro vuneno ćebe, lagano se okrenuo ka dečku. Fotelja za ljuljanje, dublje je utonula u tepih. Izravno su gledali jedan u drugog.
"Sine, dovoljno je za večeras.
Spavaj."- zapovest jasna, opet nežna i smirena. Autoritet na koje dete gleda sa divljenjem.
Dečak tada, pod okriljem brige u tihoj noći, nije razumeo starca. Nije razumeo čega je bilo dosta u satima tišine koje su pred spavanje provodili zajedno. Nije mogao znati da će u nadolazećim godinama krenuti stazom koja će ga smestiti u istu fotelju koju je njegov deda toliko voleo. Da bi mogao postati ono na šta je sa strahopoštovanjem gledao, nikada nije pretpostavio.
U jednoj prolećnoj noći,
Negde maglovito.
Negde u vinu.
, dok je, sad već ne tako mali dečak, pouzdano koračao svojm stazom, jedna devojčica koja nije znala kuda ide se zaljubila.
Zaljubila se u tamne oči dok su šetale po granici između apsolutnog razumevanja i potpune odsutnosti. Dopale su joj se njegove mirne šake, dugi mekano savijeni prsti preko kolena. Dve duboko urezane bore između obrva što čuvaju tugu. Kosa lepršavo divlja, iskustvom neumoljivo ukroćena. Smeh na silu, sam protiv sebe. Reč obična i nepokolebljiva. Letargija, koja nije strahom izazvana. Zaljubljenost koja pred izazovom ustrepti. Devojčica koja želi da tu sedne na tren. Koja želi da tihi mir potraje. Na tren.
Posmatrajući njenu nemoć da u reči pretoči svoju potrebu za njegovom tišinom shvatio je zašto želi da se vrati tome. Da ponovo bude Dečak.
Setio se stvari.
Setio se perjanih jorgana i starog gramofona.
Sada je razumeo šta ga je one noći tako nenadano uplašilo. Tada davno, zadrhtao je kao i ona mnogo kasnije, od misli koje su se oko njega rojile. Živom mišlju starca do sebe, hranio se noćima. No detinja duša toga nije bila svesna.
Nije joj bilo vreme.
Нема коментара:
Постави коментар